— HEALTH

Stalno ste napeti i zabrinuti? Važno je razumeti šta stoji iza toga

Razlozi zbog kojih ljudi dolaze u psihijatrijsku ordinaciju retko su sami događaji. Iako se u životu dešavaju teške situacije poput razvoda ili bolesti, većina ljudi koji ih prožive ne traži stručnu pomoć. Pomoć potraže zbog toga kako se osećaju: nervozno, preopterećeno, tužno ili razdražljivo.

Iz psihijatrijske perspektive, ova osećanja najčešće su povezana sa anksioznošću ili depresijom. Ovaj tekst bavi se anksioznošću i nudi okvir za njeno razumevanje, sličan onome koji koriste i psihijatri. Važno je naglasiti da su u pitanju uopšteni obrasci i da je procena stručnjaka ključna. Uznemirenost izazvana životnim teškoćama postaje psihijatrijski problem tek kada traje duže nego što se očekuje i značajno ometa svakodnevni život, piše Psychology Today.

Anksioznost je odgovor mozga odrasle osobe na pretnju koja se opaža, ali nije jasno definisana. Izraz „mozak odrasle osobe” odnosi se na mozak koji se razvio nakon detinjstva, dok se neodređena pretnja razlikuje od straha, kod kojeg je opasnost stvarna i očigledna. I deca mogu da budu anksiozna, ali se to dešava ređe nego kod odraslih. Na pretnju obično reaguju emocionalnim ispadima.

Anksioznost se ispoljava na dva glavna načina: kao opšta anksioznost, koja uključuje brigu i napetost, ili kao panika, odnosno iznenadni napad intenzivnih telesnih simptoma poput lupanja srca, vrtoglavice i otežanog disanja, praćen snažnim strahom.

Gotovo svi psihijatrijski poremećaji mogu da uključuju anksioznost, pa ona češće predstavlja simptom nekog drugog stanja nego samostalnu dijagnozu. Tačna dijagnoza zavisi od uzrasta, drugih simptoma i životnih okolnosti. Medicinski uzroci retko objašnjavaju anksioznost, a jedan od mogućih razloga je pojačan rad štitaste žlezde.

Anksioznost u detinjstvu

Anksioznost je kod dece ređa nego kod odraslih, ali njena učestalost raste. Separaciona anksioznost, odnosno strah od odvajanja od roditelja ili bliskih osoba, i fobije kod dece predškolskog uzrasta često su prolazne. Sa druge strane, anksiozni temperament, koji se ispoljava povučenošću, izbegavanjem novih situacija i nelagodom u društvu, može da ukaže na dugotrajnije poteškoće.

Na razvoj anksioznosti utiču i porodični odnosi, problemi u školi i porodična istorija psihičkih poremećaja. Važno je na vreme prepoznati simptome i proceniti njihovu izraženost, a prema potrebi potražiti pomoć dečjeg psihijatra ili psihologa.

Anksioznost u adolescenciji

Anksioznost u tinejdžerskom uzrastu može da se ispolji kroz napade panike, ponekad praćene agorafobijom, odnosno strahom od napuštanja sigurnog mesta ili situacije iz koje bi izlazak mogao da bude otežan. Slični simptomi mogu da ukazuju i na depresiju, koja se kod adolescenata često odražava na školski uspeh i društveni život.

Anksioznost i depresija usko su povezane. Često se javljaju istovremeno i imaju zajedničke nasledne faktore. Panični poremećaj povezan je i sa povećanim rizikom od razvoja depresije. Adolescencija je takođe period u kojem se, iako retko, mogu pojaviti prvi znaci ozbiljnijih psihičkih poremećaja.

Anksioznost u odraslom dobu

Dvadesete godine predstavljaju prelazni period u kojem se mogu nastaviti obrasci ponašanja iz adolescencije ili pojaviti oni karakteristični za odraslo doba. Između tridesetih i pedesetih godina, novonastala anksioznost najčešće je povezana sa depresijom, osim ako predstavlja reakciju na veliki životni stres.

Takvi stresovi su česti i mogu da uključuju razvod, gubitak posla, finansijske probleme, nove zdravstvene tegobe ili smrt roditelja. Reč je o izuzetno teškim životnim periodima tokom kojih uobičajena osećanja gubitka mogu da prerastu u intenzivnu anksioznost, a često i u depresiju.

Anksioznost u poznijem životnom dobu

U poznijem životnom dobu, između pedesetih i sedamdesetih godina, novonastala anksioznost takođe može da bude povezana sa depresijom, ali postoji jedna važna razlika. Ovaj oblik depresije biološki se razlikuje od onog koji se javlja u mlađem dobu, a pacijenti najčešće nemaju porodičnu istoriju depresije. U takvim slučajevima psihijatri postavljaju pitanje: šta se zapravo dešava?

Jedan deo odgovora jeste mogućnost da depresija predstavlja rani znak demencije. Prema tekstu, rizik od razvoja demencije kod ovih pacijenata iznosi između 25 i 35 odsto. Rizik je veći ako se prva depresivna epizoda javi u poznijim godinama, na primer u 75. umesto u 55. godini, kao i ako postoje drugi faktori rizika za demenciju.

Ako vi ili neko vama blizak razvije anksioznost, prvi korak ne bi trebalo da bude pretraživanje interneta u potrazi za informacijama o anksioznim poremećajima. Umesto toga, važno je obratiti pažnju na to kada se anksioznost pojavila, kako se ispoljava, šta se dešava u životu te osobe i da li postoje drugi simptomi. Posebno je važno obratiti pažnju na znake depresije ili kognitivnih poteškoća kod starijih osoba.

Anksioznost je simptom, ali ne mora nužno da bude i dijagnoza. Razumevanje celokupnog konteksta pruža bolji uvid u stanje osobe i pomaže u pronalaženju odgovarajućeg i efikasnog lečenja.

Autor: Easylife redakcija/Index.hr/Psychology Today

Foto: Lummi/Dynamic Wang