Nagrade samohranih majki
Život retko nagrađuje bilo koga i nezahvalno je stavljati sebe u bilo koju kategoriju (u konkurenciji za nagradu), ali samohrane majke se tako često osećaju kažnjeno, da prosto moram i želim da podržim kategoriju kojoj i sama pripadam. Ja sam samohrana majka prema sopstvenom izboru, ali mnoge samohrane majke nisu razvedene, nego udovice. Njima je samohrano majčinstvo nametnuto – one koje su rano ostale same sa decom (a deca bez oca), vremenom se sažive sa svojim položajem i čak u njemu pronađu prednosti i vrednosti koje čuvaju (a ponekad moraju i da ih brane), dok žene koje postaju udovice kada su im deca već odrasla – prosto ostaju same i verujem da im je teže da se prilagode svom udovištvu i samohranosti.
Osloboditi se lošeg braka i platiti punu cenu tog oslobađanja (uvek je previsoka), stvar je svesnosti i hrabrosti. Ostati bez partnera na koga si računao u dobru i zlu, nije izbor, nego gubitak, tragedija, tuga, teret koji lomi kičmu i poražava dušu.
Ali, u bilo kom slučaju samohranosti, puca kičma i duša je u nosu, to je cena.
Ako metafore nisu dovoljne, onda ovako:
Neprekidno sam natovarena. Gde god da idem i odakle god da se vraćam, razmišljam šta treba usput da nabavim i da dovučem i planiram maršrutu u odnosu na prodavnice u kojima nabavljam različite stvari, ili prilagođavam nabavku maršruti. I kad zapišem, ne mogu a da se ne preslišavam – šta treba u kući, šta treba deci, šta za večeru, a šta sutra za doručak – i uvek nešto treba i uvek treba još. Računi, veš, sudovi, posteljina, prašina, ribanje, sređivanje… Mačkama treba sve što im treba, i koliko god ih deca vole (a obožavaju ih), ja donosim i menjam posip, vodim ih kod veterinara i vodim računa o tome da su sve nahranjene i da ne nestanu zalihe. I njima sam majka. I na kraju dana, posle sve brige koju sam svima ukazala, moje krznene lepotice se smeste da se maze i spavaju kod dece, a ne kod mene. Ja spavam sama, osećajući da sam nekako izdana i da zaslužujem barem da mi mačka prede na stomaku, dok istovremeno osećam da sam zaslužila da se odmorim, a da se ni sa kim ne guram u krevetu i da sam sve dobro uradila, jer svi su na broju, svi su zadovoljni i mirni.
Pročitajte i ovo: Kako da svom tinejdžeru ograničite upotrebu društvenih mreža
To je jedna nagrada, na kraju dana. Gotovo svakog dana. I moram malo da se potrudim da se otvorim ka primanju te nagrade, da izaberem osećanje zahvalnosti, umesto svih drugih osećanja koja se guraju i traže da budu prepoznata i prihvaćena. Recimo, osećanje da sam nagrađena zadovoljstvom zbog služenja drugima i da ni izdaleka nisam toliko služila sebi i da se pitam da li zaista uživam u tome, ili sam samo naučila da uživam u tome, pošto je tako malo drugih užitaka koji su mi dostupni?
A onda prihvatim sva svoja osećanja (u svoj široki, velikodušni zagrljaj, u koji staje svemir) i osećam se dobro što imam svesti i hrabrosti da prigrlim sve što osećam. Toliko mogu da učinim za sebe. I onda zaspim zadovoljna.
Ali ima i neprocenjivih nagrada, ono kao Oskar među priznanjima. Zlatne su i sijaju, bez ikakvog truda da se nagrada prepozna. One nisu česte, ali dolaze s vremena na vreme, umesto svih onih drugih nagrada, koje nikada ne dobijam – nema premije, godišnjeg bonusa, plaćenih prekovremenih sati, nema povelje, zahvalnice, medalje, za samohrano, kao ni za majčinstvo, uopšte. Kao što nema ni prospekta, vodiča, priručnika, koji možete da konsultujete u kriznim situacijama. Ili uopšte. Niko vas ne uči majčinstvu. Majčinstvo vas uči majčinstvu. I nema majke koja s vremena na vreme ne izgovori „možda sam tu pogrešila“ ili „tu sam mnogo pogrešila“ ili „to sebi nikad neću da oprostim“ opterećena bremenom osećanja odgovornosti i krivice. Najteže je sebi oprostiti takve greške. Možda i neizvodljivo. Mnogo sam dobra u opraštanju, ali od nekih momenata iz ranog majčinstva mi se i dalje stomak vezuje u čvor i jasno mi je da sam daleko od oproštaja. I onda dođe nagrada i sve obasja sjajem milosti i potvrde – „dobar si posao uradila, bravo mama“, kaže ta nagrada.
Dakle, pre neko veče dođu kod mene silna deca i jedna mama – moja samohrana prijateljica, veteran udovištva, njen (odrasli) sin, moja ćerka i njihova prijateljica i prijatelj. Nas dve i deca, koja su htela da se družimo svi zajedno. Osim nagrađujuće činjenice da naša deca (i njihovi drugovi, koji se baš i ne druže sa svojim roditeljima), žele da se druže sa nama (moja baš često žele, i ne samo u kućnim uslovima), tu je sadržaj tog druženja. Pričalo se o ljubavnim iskustvima, toksičnim vezama, razmatrala se želja mladog prijatelja naše dece da se oženi, pričalo se o bolnim, osetljivim i neprijatnim stvarima i svi smo bili iskreni i ravnopravni u toj priči. Mi nismo pametovale sa pijedestala svog decenijskog iskustva, ali jesmo izgovarale rečenice tipa „možda je to baš dobro“ ili „ako nešto poznajem, to su toksični odnosi“, ili „zar to nije slična situacija u kojoj su tvoji roditelji započeli brak“, ili „a šta ti čuješ, kad ti se oni tako obraćaju, koju poruku primaš?“… Proglasili smo grupnu terapiju i mnogo se smejali svojim slabostima i nikome se nije išlo kući. I tek posle sam shvatila kako je to, zapravo, neobična situacija i kolika je privilegija družiti se sa svojom decom i njihovim društvom, zato što je to za mene (i moju prijateljicu) uobičajeno. Mnoga deca se ili stide svojih roditelja, ili mnogo toga kriju od njih i tu nema takve nagrade za roditeljstvo – možda ima drugih nagrada koje meni nisu poznate i dostupne, ali ne verujem da postoji nešto važnije i vrednije od poverenja i prihvatanja (ljubavi), ne samo u odnosu između dece i roditelja, nego u svim odnosima.
Pročitajte i ovo: Permisivno roditeljstvo – za i protiv
Mi samohrane majke smo malo tešnje povezane sa svojom decom, jer su malobrojni članovi naših porodica malo više upućeni jedni na druge, jer nemamo muževe koji nam skreću pažnju, mešaju nam se u vaspitanje, ili nas prinuđuju da se opredelimo – da imamo koaliciju sa njima, u odnosu na dete (što je zdrava koalicija), ili da se udružimo sa decom, u odnosu na oca (što je nezdravo, ali je prečest slučaj u celovitim porodicama). Naša deca imaju samo nas neprekidno pred očima i za sve se obraćaju nama, a mi, svesne da im ne možemo biti očevi, nego i dalje samo majke, dajemo sve od sebe da izgradimo i očuvamo to poverenje i prihvatanje. Mi poznajemo svoju decu bolje nego što su naše majke poznavale nas, jer im dajemo punu pažnju i jer verujemo da treba da ih, ne samo odgajimo, sačuvamo i uputimo, nego i da ih upoznamo, shvatimo, prepoznamo, poštujemo i da im pomognemo da sami sebe upoznaju, shvate i prepoznaju i poštuju, da nađu sebe i svoju stabilnost, da nauče da se oslanjaju na sebe, a da se pritom ne odseku emotivno od drugih.
I kad gledam tu našu decu, čujem otkačene komentare i glasan smeh naše „grupne terapije“, iako nisu ugravirane u žutom metalu, prosto vidim reči „dobar si posao uradila, bravo mama“.
Naslovna fotografija: unsplash.com
Aleksina Đorđević – stara duša, tragač za istinom, nosilac svetlosti, učenik i učitelj, večiti početnik. Piše ono što živi, uvek u nastojanju da razume sebe, svet, Univerzum, uvek zatečena načinima na koje razumevanje dolazi.
