Netipični saveti za prihvatanje teških emocija
Radujem se što postaje popularno da učimo o našim emocijama i načinima razvoja emocionalne inteligencije. Mnogo radim sa mladim ljudima koji na naše susrete dolaze sa već solidnim znanjem o načinima kako da pomognu sebi kad se suočavaju sa teškim emocijama. Opet, postoji jedna caka – znanje o načinima kako da se suočite sa teškim emocijama vas svakako neće spasiti od proživljavanja ovih emocija. Odnosno, najteži deo je primeniti to znanje u praksi i kada vam je ono zaista potrebno, a često ta “znanja” nekada baš i neće funkcionisati.
Kao neko ko živi sa hroničnim bolestima već nekoliko godina – hašimoto sindromom i hormonskim poremećajem, imala sam mnogooo prilika za vežbanje kako da se nosim sa teškim emocijama jer su one često dolazile i bez posebnog razloga. Kad mi se ovo desilo, već uveliko sam bila trener različitih praksi ličnog razvoja, te sam mislila da ću lako da preguram sve ove emocionalne izazove… Naravno, prevarila sam se, jer jedno je teorija, a drugo je praksa. Stoga, delim sa vama šta za mene od svih tih znanja NIJE radilo, ali šta jeste umesto toga.
“Prepusti se emociji” – nije uvek najbolji savet
Kad imate hormonski poremećaj kao ja, ili se možda suočavate sa izazovima mentalnog zdravlja, ili ste jednostavno samo senzitivnija osoba, prolazite kroz težak period, prepuštanje emocijama može da traje doveka (trust me, I know). U smislu toga da emocija može da preuzme totalnu kontrolu nad vama i vašim životom. Ako prolazite kroz težak period, okej je dati sebi dozvolu da otplačete i iskusite emocije koje su prisutne, ali ni to ne treba da traje kao roman Rat i mir (u slučaju gubitka bliskih ljudi, hroničnih bolesti i trauma prirodno je da ovo traje duže!).
U jednom momentu potrebno je da nastavite dalje sa svojim životom, radom i odnosima. Okej je zaustaviti se sa vremena na vreme, ne ignorisati i ne potiskivati emocije koje su prisutne, ali u nekim situacijama emocije znaju da potpuno preuzmu prevlast nad nama i našim životom, te da se vremenom na neki način totalno “stopimo” sa njima i našom emotivnom melodramom. U jednom momentu sam osvestila kod sebe da sam se potpuno poistovetila sa tugom, ljutnjom i frustracijom u mom životu i da se to manifestovalo kao kontinuirano samosažaljenje i ogorčenost što je i te kako imalo uticaja na moj život u svakom smislu. Tanka je granica između proživljavanja i bivanja sa emocijama i totalnog prepuštanja kontrole njima. Nekada će vam biti potrebna podrška psihoterapeuta da razaznate koja je granica zdrava i ne oklevajte da je potražite!
Ne traži dubokoumne poruke koje emocije nose
Kad ste dugo u priči ličnog razvoja, rada na sebi, psihoterapije, lako možete upasti u zamku “psihologiziranja” svega što osećate. Tu sam bila doktor nauka. Sve što bih osećala bih analizirala do besvesti – zašto je to sada tu, šta pokušavam da mi kaže, na koju situaciju iz prošlosti me ta emocija podseća, da li je to rana iz odnosa sa ocem ili majkom itd, itd. Bukvalno bih mogla osedeti u ovim analizama. Odnedavno sam zaista počela da istinski primenjujem ono što već godinama učim druge i prosto je ko pasulj (ali izuzetno teško primeniti):
Košulja: Cortefiel, Kaput: Benetton, Naočare: Optiplaza Christian Dior
1) pauza kada se emocija pojavi,
2) iskrena, dečja i autentična radoznalost da odredim gde je u telu ta emocija,
3) i koja je to emocija – imenovanje emocije koju najjače osećam (ukoliko ih je više),
4) i jednostavno bivanja sa emocijom i davanja joj prostora da bude tu (često stavim ruku na mesto gde osećam tu emociju kako bih sebe umirila).
I najvažniji korak: neulaženje u bilo kakvu analizu i traženja razloga i objašenjenja zašto osećam to što osećam. Čini mi se da mi je ovaj poslednji korak najviše falio poslednjih godina. Ovaj poslednji korak mi je, u stvari, stvorio najviše poteškoća jer bih samo pojačavala samoj sebi neprijatnost i ulazila u nove priče, zamke mog uma ne dajući sebi dozvolu da jednostavno u potpunosti osetim emociju kao takvu.
Pronađi šta za tebe radi
Bez obzira šta ste gde pročitali, šta vam ko kazuje – čak i ovo što sam podelila sa vama, važno je da razvijate samosvest, odnosno, da upoznajte sebe same i otkrivate šta za vas lično radi. Kao neko ko je imao mnogo izazova u životu poslednjih godina, sve što sam radila i probala iz praksi ličnog razvoja, psihologije i psihoterapije, probala sam kako bih pronašla šta za mene funkcioniše. To ne znači da mislim da prakse koje mi nisu prijale ne valjaju, već jednostavno za mene trenutno u ovoj fazi života nisu najbolje rešenje. Stoga, ako vidite da je za vas nešto samo mučenje i da bez obzira koliko ste otvoreni, posvećeni i disciplinovani to ne daje rezultate i ne pomaže vam – dajte sebi dozvolu da probate nešto drugo. I to nešto drugo možda neće uopšte biti tipična self-help ili psihoterapijska metoda, već neka good old-fashioned stvar poput gledanja romantične komedije ili pak razgovora i plakanja sa najboljom drugaricom. Ako vama to pomaže – just go for it!
Ukoliko želite da o ovoj temi saznate više, pridružite nam se na mesečnom vebinaru na temu: Netipčni saveti za prihvatanje teških emocija i misli, možete se prijaviti putem linka.
Pročitajte i ovo: Gde vas vodi hronični stres – u sagorevanje ili saosećajni zamor?
Naslovna fotografija: WANNABE Media
Vesna Laković van Kempen je sasvim slučajno postala preduzetnica u Mindfulness centru Novi Sad, a kasnije pokrenula i posao sa svojim suprugom u oblasti inovacija online obrazovanja – Bujoo education. Večiti volonter i aktivista, ljubitelj sarkazma, astrologije, filmova. Učesnici njenih edukacija je opisuju kao posvećenu i iskrenu, a bliski ljudi kao duhovitu, empatičnu i borbenu. Sebe opisuje kao nekog ko retko odustaje, obožava spontanost i nesvakidašnje ljude, a nada se da će jednoga dana postati pisac SF romana.
