Srednje godine – vreme sve čudnije i čudnije

Uh, kad budem matora… ima svima da se načestitam mile Nove godine, mislila sam nekad. A to je bilo negde oko polovine rastrošene pete banke i uopšte nije bilo davno. Ali, vreme ima čudna svojstva. Sa godinama, sve čudnija i čudnija (ćao, Alisa). Srednje godine su kao Srednja zemlja, temeljno utonula u more, sa aktivnim vulkanima, još uvek plodna i pitoma, ali ćudljiva u svojoj skrivenoj divljačnosti.

Sa 45 godina žena uopšte nije mlada. I uopšte nije matora. Sa 45 mogla sam da se ogledam u ogledalu mladosti u kome sam najlepša na svetu. I da se napajam sa izvora mudrosti na čijoj se mreškavoj površini ogleda moje lice Jode. I mogla sam da mislim kako ću, kad budem stvarno matora, uživati u svim prednostima matorosti, kako ću sebi dozvoliti da budem opaka matora opajdara, koja će da žmirka i pljucka na sve oko sebe. Kako ću da govorim svima sve što mi padne na pamet i kako ću da gajim totalni zabol u odnosu na sve što svako drugi misli (o mojoj opakosti). I da prelazim ulicu van pešačkog prelaza i to ukoso, lagano bockajući štapom, dok nivo stresa oko mene probija crveno, vozači gaze kočnice, psuju, proklinju i trube, da ih čujem čak i bez slušnog aparata (koji namerno zaboravljam da nosim).

Hah! Pa, ja izgleda celog života čeznem da budem matora i da najzad mogu sve što sam ikada mislila da matorci mogu. Biće da sam poznavala neke baš opake matorce. Kad sa 45 imaš unutrašnju ludu tinejdžerku stasalu na traumama iz detinjstva, to je jedina mladost sa kojom još imaš posla. A kad veruješ da je to tvoje najveće unutrašnje bogatstvo, onda si stvarno zaglibila.

Srećom, srednje godine su me stigle brzinom brzog voza i svih deset vagona između 45 i 55 uletelo je u stanicu i zabilo se u peron sadašnjeg trenutka. Da li sam zgažena? Da li sam promašila skretnicu? Da li sam lokomotiva, putnik, vagoni? Ili čak šine iz kojih sam pokušavala da iskočim? Sve zajedno, naravno. Kao ona filozofija i metafora (a i religija) o lončaru i loncu – ja sam glina u sopstvenim rukama, ja sam svoja sudbina. Prostor između kosmičke perspektive i otvora zemljanog ćupa najbliže je beskraju, što mogu da zamislim.

Srednje godine su mi donele punoću praznine, vrlo sam se prozenila.

Na poslednjem koncertu benda moje mladosti na kome sam pokušavala da đuskam, dok je bend pokušavao da ostane na nogama i u ritmu, nije nam išlo. Ni meni, ni bendu. Oni su matoriji od mene, pomislila sam. I furaju ofucani fazon svoje mladosti, fuj. Svašta sam pomislila tada. Da još nisam dorasla do svog bića i da mi je krajnje vreme da to uradim. Da pustim unutrašnju ludu tinejdžerku i angažujem unutrašnjeg Jodu. Da skratim kosu. Da konačno počnem da mislim na budućnost.

Sako: P….S…Fashion, Haljina: Mona, Marama: Weekend Max Mara (MiaMaya), Papuče: Aldo, Torba: Marc Jacobs MiaMaya, Minđuša: Swarovski

Pročitajte i ovo: U srednjim godinama ostajete buntovnici s razlogom? Ovo su savremeni trendovi za vas! 

Jer budućnost je starost, poklopac za lonac koji je još uvek u fazi projektovanja. Boravak u sadašnjosti ponekad liči na cupkanje u mestu i više uopšte nisam sigurna u taj koncept budnosti i prisustva.

I koncepti se menjaju sa godinama. I ovaj peron sadašnjosti je samo čekaonica. I baš sam se razbaškarila čekajući.

Iz nekog razloga, kod mene sve u životu kasni, uključujući i srednje godine. Horoskop? Karma? Nepodnošljiva lakoća postojanja? Ili samo obična psihologija.

Ljudi se menjaju, ličnost se menja, tvrde psihologija i neuronauka. Ja ništa ne tvrdim, sve više sve omekšavam.

Uopšte se nisam razvila u gadnu babu, ali to je možda zato što još nisam baš omatorila. Možda samo treba sebi da dam još malo vremena. Možda ću kasno početi da zajebavam narod, ali ako ostanem dosledna svojoj viziji, počeću.

Ako nešto znam, to je da sam sa godinama sve više ono što jesam. I da još nisam sve što jesam. Mogu li da prihvatim sebe i da volim svoj život i ako me kašnjenje ostavi na peronu, bez daljih puteva, skretnica i stranputica? Da li sam ok sa sobom, ako se od ovog trenutka sadašnjosti više ništa u meni ne promeni u pravcu rasta i razvoja, već samo u pravcu propadanja?

U poslednjih desetak godina sam često sebi postavljala slična pitanja i uvek odgovarala sa „da“. Sad više nisam sigurna. Možda ipak ne. Možda će mi trebati još deset godina da to isprocesuiram. Ali u današnje vreme deset godina prođe za godinu dana. U punoći praznine, vreme je neumitno relativno. I dok ja isfilozofiram svoj zen, deca će mi osedeti. Ne verujem da ću doživeti njihove srednje godine, pošto sam ih kasno rodila. Baš onda kad sam bila spremna i kad sam tačno znala šta hoću.

I sada osećam da sam spremna, ali ne znam tačno za šta. I dok ja smislim, ode život, kao brzi voz. Dok se ja odvažim da počnem da kanališem sve između neba i ćupa, kanalizacija će biti prevaziđena.

Rad na sebi je sada u modi i to me baš nervira. Kad sam ja doživljavala prekretnice i hvatala se svakog mogućeg alata da doprem do sebe, da sagledam sebe, da prevaziđem obrasce i izlečim traume, nije se masovno pisalo i pričao o svesnosti, o jogi, meditaciji, disanju. Danas svi moraju majndfulnes, jer je to velnes. Ili ću da prevaziđem taj otpor i da počnem da sarađujem ili ću da osnujem sektu i da sačuvam neke prakse od mejnstrima. Da li sam stvarno toliko arogantna? Pa ako jesam, onda je i to deo svega što jesam, a što još nisam dosegla.

I kad izmislim da su sedamdesete nove srednje godine, čekaću vas tamo.

Pročitajte i ovo: Istraživanje ljudskosti – šta znači biti ljudsko biće i zašto je to jedinstveno iskustvo

Naslovna fotografija: WANNABE Media

Aleksina Đorđević, stara duša, tragač za istinom, nosilac svetlosti, učenik i učitelj, večiti početnik. Piše ono što živi, uvek u nastojanju da razume sebe, svet, Univerzum, uvek zatečena načinima na koje razumevanje dolazi.