Uznemirujuće lekcije iz serije „Adolescence“ koje verovatno nismo naučili

Da li nam je potrebna serija kao što je „Adolescence“ da se stvarno zabrinemo oko stvarno zabrinjavajućih stvari? Izgleda da jeste, jer kad vidimo na televiziji ono što više nije „tamo negde“ već je i naša mučna stvarnost, to ne možemo da potisnemo. Ljudski kapaciteti za zatrpavanje crnih rupa svakodnevnim, malim zabrinutostima su ogromni. A imamo li kapaciteta, kao roditelji, da proširimo i produbimo svoju brigu u stvarno zastrašujućem pravcu?

Svi želimo da nam deca budu zdrava i srećna, a kako da znamo kad nisu? I koliko smo mi sami za to odgovorni? Razmišljamo o savremenim roditeljskim stilovima, koji nam uglavnom pojačavaju osećaj krivice. Ima toliko načina da se stvari rade kako treba, da li stvarno možemo i treba sve da ih praktikujemo?

I kada smo zajedno sa svojom decom već preživeli adolescenciju, i dalje nismo završili posao. Možda nam je laknulo, ali nismo izašli neoštećeni. Ni mi, ni naša deca. Svi smo polupani, ovako ili onako, a mentalno zdravlje je sa razlogom svetski goruće pitanje. Jer, svet je bolestan. U glavu. Lud, zao, krvoločan. To što je uvek takav i bio, nije nikakav odgovor.

Savremene roditeljske lekcije iz serije „Adolescence“

Svet je dužan da evoluira. Roditelji su najodgovorniji predstavnici evolucije. A naša deca bi trebalo da se pokažu kao zdravija, naprednija, normalnija, kao produkt naše evolucije.

Međutim, izgleda da je pojam evolucije mnogo širi nego što mislimo. Jer, evoluiralo je i ludilo i zlo. Pronašlo napredne, savremene puteve da nas korumpira. Dopire do naše dece na načine na koje nije dopiralo do nas. Promenilo je oblik, ali ne i suštinu. A mi moramo da držimo korak. Ali kako, pita nas, pored ostalog, „Adolescence“? Mi smo odgovorni i pozvani da pratimo i prepoznamo zlo i ludilo koje dopire do naše dece i da se borimo protiv njega. Što znači da ga moramo prepoznati i kroz sebe i u sebi, kada je u pitanju onaj deo koji dolazi kroz nas i naše porodične obrasce. A moramo prepoznati i onaj deo koji se tiče sveta i njegovih savremenih kanala. I ne znam šta je teže. I opet se pitam, imamo li kapaciteta za to?

Radimo ono što ljudi oduvek rade, nastojeći da rade najbolje što mogu i da daju sve od sebe. Borimo za ljudskost i adekavatan nivo opstanka, probijajući se kroz ludilo i zlo. Ništa nije lakše, a ni suštinski drugačije. Razlikuju se pojmovi i alati u borbi za i protiv, ali koncept borbe je i dalje isti.

Jeste, sve dolazi iz kuće i porodice, ali nije samo do vaspitanja. I jeste, treba da budemo više zabrinuti za svoje sinove i za njihovo mentalno zdravlje. Za muške uzore i internet kulturu kroz koju do njih dopire manosphera i mizoginija. A da li oni dolaze samo kroz društvene mreže i influensere? Emocionalno inteligentan, odgovoran i moralan (mlad) čovek, jednako je sposoban da razlikuje dobro i zlo u ratu i miru, u relgiji i svetovnosti, u društvu i na internetu.

Ako on podleže ludilu i zlu, onda smo podbacili ne samo kao roditelji, nego kao društvo i kao ljudska bića. Jer ako nismo odgajili emocionalno inteligentne, odgovorne i moralne sinove, onda ni sami nismo integrisali te vrednosti. A možda nas “Adolescence” zbog toga najviše i uznemirava, jer nas tera da razmišljamo o tome gde smo izneverili svoje potomstvo.  Deca primaju ono što im dajemo. I kada brinemo o njihovom fizičkom blagostanju i uspehu u društvu, a zapostavljamo njihovo emocionalno blagostanje i unutrašnje borbe, dajemo im daleko manje od onog što im treba da se probiju ka čovečnosti.

Milenijumsko pitanje – da li svi treba da budemo zabrinuti?

Ukratko, da. Školsko nasilje u svim oblicima postojalo je i pre digitalnog doba. Nije prestalo i nije se rešilo samo od sebe, samo zato što smo bili šokirani, zgroženi, tužni, bespomoćni. Samo je nastavilo da se širi i povremeno eskalira. Smemo li da zaboravimo „Ribnikar“ i da se uljuljkujemo pomišlju da je to izolovan slučaj, koji se neće ponoviti? Na osnovu koje logike? Svi dobro znamo da je bilo takvih „slučajeva“ i ranije, a sada je razderan i poslednji veo iluzije da toga nema kod nas. Svet je povezan i više nigde nije „tamo negde“. I ako to ne možemo da shvatimo na zen način, moramo na tragičan. Ako to nismo shvatili tokom pandemije, može li globalni fenomen serije „Adolescence“ da nas šutne malo jače, tamo gde smo najosetljiviji? Da nas natera da razmišljamo o stvarima koje bismo najradije zaboravili. Kao roditelji i kao društvo i kao ljudska bića. Bojim se da nećemo opstati još dugo, ako ne počnemo duboko da se preispitujemo, lično i kolektivno.

Možda nećemo naći odgovore koje tražimo u tim preispitivanjima. Ali možda nađemo neke očigledne, koji se tiču preventive. Onog jednostavnog ljudskog davanja svega od sebe, da se stvari kreću u dobrom pravcu.

Moramo da razmišljamo zašto su mladi muškarci u krizi, čemu su izloženi, šta osećaju i kako da im pomognemo da razumeju svoja osećanja, da ih obrađuju i konstruktivno kanališu. Moramo da shvatimo zašto se otvorila crna rupa iz koje izviru toksični i opasni uzori. Moramo da radimo na svom očovečenju mnogo više, da kopamo po svojim mrakovima mnogo dublje i da upravljamo svojim emocijama i ponašanjem mnogo bolje, nego što to činimo praktikujući ovaj ili onaj roditeljski stil.

Ako momci misle da je Andrew Tate cool, ako u njemu pronalaze model muževnosti, moramo da razumemo zašto i da im ponudimo bolje uzore.

I šta kada se „Adolescence“ već desi

Serija sublimiše tragičan ishod svih propusta koje pravimo kao roditelji, društvo i ljudska bića. A najvažnija lekcija koju nam daje u zadatak, jeste suočavanje sa sklonošću da se tek kada se stvari dese, pitamo kako je uopšte moglo da dođe do toga, kako ništa nismo primetili i da se posipamo pepelom krivice i bespomoćnosti.

Šta možemo da uradimo, kao roditelji, suočeni sa ovom lekcijom? Možemo poći od sebe i svoje dece. Roditeljstvo nije pitanje roditeljskog stila vaspitanja. To je najteži i najodgovorniji ljudski posao koji često preuzimamo nedovoljno spremni i tek delimično svesni. Snalazimo se nekako, rastemo sa svojom decom, učimo, osvešćujemo se usput. Sve što saznamo o sebi, sve čega se oslobodimo, sve što prihvatimo i razrešimo, pomaže nam da budemo bolji roditelji. Da bolje zapažamo, bolje slušamo i bolje shvatamo odakle neke stvari dolaze. Da bolje pomognemo svojoj deci da sama sebe otkrivaju i razumeju. Da osnaže delove sebe koji ih očovečuju. I da ih stalno osnažuju.

U savremenom svetu je teže biti roditelj, nego ikada. A još je teže i rizičnije biti adolescent. Modeli muževnosti i ženstvenosti su fragmentovani i diskutabilni. Eksperimentisanja i istraživanja se moraju pažljivije nadgledati i usmeravati. Činjenica je da roditelji to ne mogu sami. Potrebno je „celo selo“ za odgajanje jednog deteta. Potrebno je dovoljno zdravih i stabilnih oslonaca i uzora. Imamo li kapaciteta da se uključimo? Ako nemamo, kako da ih proširimo?

A možda nam deca sve vreme daju odgovore, samo ih ne čujemo.

Pročitajte i ovo: Mama je kriva za sve – radosti transgeneracijskog prenosa

Naslovna fotografija: Adolescence/ Netflix

Aleksina Đorđević