Zašto samo žene osećaju krivicu što idu na posao i „ostavljaju“ decu?
Čuvanje dece je goruće porodično pitanje, sve dok deca ne porastu dovoljno da mogu da ostaju sama kod kuće – što podrazumeva da mogu da odu i vrate se iz škole sama, presvuku se, podgreju ručak (ili usput kupe nešto za jelo), a često i da se starije dete pobrine za mlađe. Dotle, roditelji se snalaze na načine koji se uopšte ne dovode u pitanje, a kad razmislite o tim načinima, shvatite da je čuvanje dece žensko pitanje i da ga žene rešavaju. Majke koriste porodiljsko odsustvo, a kad se ono završi, svoje bebe prepuštaju brizi medicinskih sestara u jaslicama, a zatim vaspitačicama u starijim grupama, gde god je moguće, bake „uskaču“, da bi deca što duže ostala u porodičnom okruženju. Ko može, angažuje dadilju za čuvanje dece kod kuće i to je često najbolje rešenje, koje majci pruža olakšanje i rasterećenje. Razapeta između posla, bračnog odnosa i odnosa sa majkom ili svekrvom, čija pomoć ima psihološki i emocionalno veću cenu od bilo koje, koja se plaća novcem, svaka majka zna da dobra dadilja zlata vredi, a ako ne može da je angažuje, onda je vrtić rešenje.
I kako se pritom majka oseća? Čak i kad ne ostavlja dete svakog jutra u suzama, ona oseća da ga ostavlja. Govori sebi da će detetu biti dobro, da će biti bezbedno, sito i lepo se igrati, pokušavajući da umiri osećanje krivice. Majka zna da je sve što sebi govori razumno i istinito, ali srce joj je stisnuto poput pesnice u bespomoćnom gnevu. Na koga je ljuta? Na život, na sistem, na muža, na sebe… Zato što mora da radi, jer jedna plata nije dovoljna za celu porodicu. Zato što porodiljsko odsustvo nije dovoljno dugačko, zato što se odvaja od deteta u periodu intenzivnog povezivanja, kada mu je potrebna koliko i ono njoj. Krivica i ljutnja se susreću i u svesti da je jedva čekala da se vrati na posao, kako bi mogla da se dotera, uključi u svet oko sebe i ponovo oseća kao žena i osoba koja nečim doprinosi, a ne samo kao servis za bebu.
Unutrašnji život žene je inače kompleksan, a majčinstvo tu kompleksnost udvostručuje. Majka koja odlazi na posao posle godinu dana odsustva (ili kraće), oseća da napušta svoje dete, a neprekidnom emotivnom previranju doprinosi činjenica da su potrebne dve godine od porođaja da se organizam žene, hormonalno i funkcionalno, vrati u normalan status. Da li bi se bolje osećala kada bi radila kraće? Da li bi joj bilo lakše kad bi njen muž ostajao kod kuće i čuvao dete? Ili kada bi on radio kraće? Kad bi mogli da se smenjuju? Verovatno da. Da li oseća pritajen (ili otvoren) bes prema suprugu i ocu svoje dece što se uopšte ne opterećuje ovim pitanjima? Verovatno da. Da li je sve ovo prirodno i normalno? Pa, možda, ali po kojim i čijim merilima prirodnosti i normalnosti? Ti modeli i okviri se menjaju i preoblikuju, a u savremenom svetu bi trebalo da se osećamo slobodno i podstaknuto da uspostavljamo sopstvene modele i okvire, da krojimo život prema svojoj meri, postavljamo sopstvene parametre u skladu sa sopstvenim vrednostima. A da li poznajemo svoje vrednosti i da li imamo svoja autentična merila?
Čuvanje dece je goruće pitanje i za slavne i poznate žene, za koje verujemo da su u boljoj poziciji od nas, da im položaj i status dozvoljavaju da postavljaju sopstvena pravila i standarde i da im je lakše da uravnoteže svoje majčinske obaveze i osećanja, sa svojim ambicijama i potrebama.
Pročitajte i ovo: Kada treba da obuzdate zaštitnički instinkt i dozvolite detetu da rizikuje
Ayda Field, model i glumica, poznata i kao sudija u britanskom X faktoru, majka četvoro dece, udata za pevača Robbieja Williamsa, govorila je (pored ostalog) o tome sa gošćom – pevačicom Sophie Ellis-Bextor u svom podkastu Postcards From The Edge – o osećanju krivice i uverenju da je sebična što ostavlja decu da bi radila svoj uzbudljiv i kreativan posao koji voli, dok je njen muž potpuno slobodan od takvih osećanja.
Šta drugo da pomislimo nego da je to prirodno? Muškarci ne osećaju tu vrstu organske vezanosti za decu, oni bez ikakvog emocionalnog i psihološkog tereta krivice i sebičnosti odlaze na posao, vikendom igraju fudbal sa svojim prijateljima, a i preko nedelje pronalaze vremena za opuštanje uz pivo, sa društvom, ili pred TV-om.
Izgleda da deca ne menjaju život svojih očeva tako temeljno, kao što menjaju život svojih majki. I u toj razlici u promeni načina života, razmišljanja, osećanja, prioriteta, nalazi se preteći potencijal bračnih sukoba i razdora, koje postaje nemoguće premostiti. I u našem društvu je sve manje brakova koji opstaju na plećima žena, a sve više razvoda i samohranih majki, dok su brakovi u kojima partneri dele teret i odgovornost, kao što dele i ljubav i poštovanje, retki primeri, koji nam ipak pokazuju da je moguće postići porodični i bračni sklad. U takvim porodicama, očevima su deca prioritet, kao i majkama, čuvanje dece je zajednički zadatak, a ljubav i nežnost koju očevi ispoljavaju prema deci, dirljiva je i vredna divljenja.
Da li se raznežite, kad vidite majku kako gura kolica, dok drugo dete drži za ruku, ili ga nosi? Možda osećate duboku empatiju, jer ste prošli kroz taj period i kad se osvrnete, pitate se kako ste izdržali, fizički i psihički. A onda se setite da je to bio vaš način života i da vam nije bilo teško, bili ste (i ostali) bliski sa svojom decom i često ste se ludo zabavljali smišljajući za njih igre i akcije. Gde je u svemu tome bio njihov otac? I gde je sada? Pa, ta pitanja često ostaju otvorena, bolna i uznemirujuća.
Međutim, kada vidite mladog tatu kako jedno dete nosi na leđima, dok drugo trčkara pored njega, srce vam zaigra, ne možete da se ne osmehujete, a možda vam čak i oči zasuze. Kakav divan prizor! Uz malo zavisti i uzdisanja pomišljate „blago toj ženi“ i „blago deci“, a zatim mislite o tome da savremeni brakovi ipak imaju šanse, da mladi ljudi drugačije razmišljaju, da su slobodniji od nasleđenih modela, predrasuda, uverenja o tome šta je prirodno i da su u poziciji da postavljaju svoje standarde normalnosti.
Ima očeva koji su potpuno uključeni u porodični život i čuvanje dece; ima očeva koji ustaju noću, hrane, kupaju, povijaju i uspavljuju bebe; ima samohranih očeva koji se odgovorno i brižno staraju o svojoj deci. Ima muškaraca kojima je čuvanje dece prirodno i normalno. Ali oni su u manjini, pa su zato heroji, kojima se beskrajno divimo. Jer u sebi nosimo genetske zapise, programe ženskog arhetipa, koji nam govore da je to izuzetak, a ne standard. Da je brižnost, staranje i uzgajanje dece ženska stvar, ženski posao u kome pronalazimo suštinsko ispunjenje. I zato, kad pronalazimo ispunjenje i u drugim stvarima, poslu, hobijima, druženju, osećamo da se cepamo i kidamo, jer nešto uvek moramo da žrtvujemo. I to je najčešće, vreme koje provodimo sa svojom decom. A kada ne ostvarimo majčinstvo, osećamo da nismo ispunile glavni životni zadatak i sve drugo što smo ostvarile i ostvarujemo, nije dovoljno vredno da “pokrije” taj nedostatak. Kad nismo majke, kao da nismo dovoljno ni žene, ni ljudi.
Da li će našim ćerkama biti lakše? Da li će one slobodnije menjati pravila i stvarati svoj svet, sa svojim partnerima, sa svojom decom? Da li će naši sinovi biti od tih mladih očeva, koji nas raznežuju? Navijamo za njih i držimo im palčeve. A kada je čuvanje dece u pitanju, uskočićemo kad god zatreba. I možda ćemo uspeti da budemo bake koje ne sabotiraju svoje ćerke i sinove u toj komlikovanoj porodičnoj dinamici. A ako naša deca odluče da nemaju decu i da im je život dovoljno ispunjen i bez roditeljskog imperativa, možda ćemo uspeti da ostanemo dobre majke, koje ne podrivaju samopouzdanje svoje dece uzdisanjem za unucima.
Pročitajte i ovo: Suparništvo među decom u mešovitim porodicama – kako da im pomognete da se bolje slažu
Naslovna fotografija: unsplash.com
Aleksina Đorđević, stara duša, tragač za istinom, nosilac svetlosti, učenik i učitelj, večiti početnik. Piše ono što živi, uvek u nastojanju da razume sebe, svet, Univerzum, uvek zatečena načinima na koje razumevanje dolazi.
