Kolumna 35+: Empatija ili ništa
Pitam se često čime sam zaslužila ovakvo dete. Razumno, lepo, zabavno i toplo, pa još i razume univerzum bolje nego mi. Drugarica mi je jednom rekla da deca biraju svoje roditelje. Ako je to nekim čudnim slučajem istina, ne mogu da razumem zašto bi iko odabrao dve nervozne i praktičnim veštinama nesklone osobe da od njih uči o životu. Zamisli, sediš tako na oblačiću od vate, čuje se zvonce koje ti kaže da treba da se rodiš, pogledaš kakvi su roditelji u ponudi, uporediš, izvagaš i kažeš: Hoću baš kod njih. Nema šanse, odustala bih od nas dvoje čim bih nam čula prvi razgovor za doručkom.
I onda tako, zahvalna što ga imamo, a u strahu da ćemo ga pokvariti, stalno tragam za smernicama o vaspitavanju deteta. Ne postoji tekst o todlerima koji nisam pročitala, niti video koji nisam pogledala. Ali sve što taj sadržaj u meni izaziva je misao da nismo dovoljno dobri roditelji.
Moja profesorka s fakulteta nam je, tokom jednog predavanja iz holandske i flamanske književnosti, rekla: Kao roditelji napravićete gomilu grešaka i to je neizbežno. Jedino što je zaista bitno je da dete svakog trenutka bude svesno da ga volite i da nikada ne posumnja u to. Osim toga što su ove dve rečenice jedina stvar koju još uvek pamtim s fakulteta, sasvim je moguće da su i najbolji recept za roditeljstvo. Međutim, pored te bezuslovne ljubavi, od kako mi se dete rodilo imam samo jednu misiju – da ga naučim empatiji, odnosno da mu pomognem i da ga podržim u razvijanju iste. U svom dosadašnjem životu dolazila sam u kontakt sa ljudima kojima je saosećanje stran pojam ili tek zakržljala crta ličnosti i sa njima mi je bilo najteže.
Deca počinju da razvijaju empatiju oko druge godine, kako postaju svesnija osećanja ljudi iz svog bliskog okruženja. Počinju da oponašaju druge u iskazivanju emocija i da pokazuju brigu za druge koji su uznemireni. Kroz interakciju sa roditeljima i vršnjacima, uče da prepoznaju i razlikuju emocije, ali i da razvijaju empatiju prema drugima. Tokom svog rasta i razvoja, deca sve vreme usavršavaju svoje veštine empatije, postajući sve bolji u čitanju i reakciji na emocije drugih.
Kao prvu naznaku razvoja empatije kod sebe beležim situaciju koja se dogodila davne 1989. dok smo živeli u Belgiji. Roditelji su me odveli na tamošnji lokalni vašar i po završetku fešte kupili mi gumene bombone u obliku medvedića u papirnom fišeku. Bombone su bile raznih boja i ukusa, ali kada sam zagrizla crnog medu, moje neiskusno dečje čulo ukusa reklo mi je da tu odvratnost moram iste sekunde da pljunem u WC šolju. Radilo se o tradicionalnom nizozemskom ukusu na bazi sladića i relativno čvrste strukture, takozvanom dropu, krajnje nepopularnom među decom s Balkana. Nakon refleksivnog izbacivanja crnog mede u WC šolju i povlačenja vode koja ga je odnela u nepovrat, plakala sam čitav dan jer to je, zaboga, meda. Možda je bio nečiji drug ili brat ili jednostavno nečiji medved, a ja ga nisam primila u svoj stomačić.
Prvi znak empatije koji sam primetila kod svog deteta, bio je kad se zaplakao dok sam mu pevala Bila mama Kukunka, bio tata Taranta, na onom delu kada je mali Juju završio u čeljustima krokodila.
Ali da li je to dovoljno? Pre neki dan hteo je da zgazi puža, a pre toga ubio je četiri crvene bube. Izmislila sam im čitavo porodično stablo i lične osobine, a zatim svu snagu utrošila na to da mu objasnim šta znači biti živo biće. Ne znam da li je upalilo. Možda radim nešto pogrešno, a možda je samo previše mali. Kako da kao roditelji znamo da li smo na dobrom putu? Ko to može da nam kaže pre nego što bude prekasno? Da li se previše trudimo? Da li se premalo trudimo? Da li je uopšte potrebno da se trudimo?
Šta ako nam deca dolaze da bi nas nečemu naučila? Ne mi njih, već ona nas. Ako tako postavimo stvari, možda sve dođe na svoje mesto. Jer deca su nam divna, deca su nam dobra. Izgleda da smo mi problem.
Pročitajte i ovo: Kolumna 35+: Kafa ispred zgrade
Naslovna fotografija: pexels.com
Milica Mitić je diplomirala holandski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a na Univerzitetu umetnosti završila je master studije iz kulturne politike i menadžmenta u kulturi. Bavi se tekstovima, muzikom i fotografijom. Ne zna da vozi, ali veoma dobro vesla. Voli da nosi muške košulje. Kad je bila mala mislila je da su vrapci deca golubova.
