Kolumna 35+: Neuredna, pa šta
Mašina za sudove o kojoj sam pisala u jednom od prošlih tekstova se, dakle, pokvarila, a majstor je konstatovao da ne vredi da je popravljamo i da je bolje da kupimo novu. Složili smo se sa njim, ali smo tu kupovinu odložili na nekoliko meseci. Sada se moj život uglavnom svodi na stajanje naspram sudopere, ribanje, trljanje i ispiranje i sve mi izgleda kao beskonačni loop besmislene mehaničke radnje koji nagriza kako tananu kožu na šakama, tako i moje mentalno zdravlje od šećera. Kada ih ne perem, onda prljam sudove prženjem, pečenjem, kuvanjem ili ždranjem na nervnoj bazi. Vreme između sudova dragoceno je, ali ne mogu uvek da biram kako ću ga utrošiti.
Znam, vrlo dobro znam da su naše majke, babe i navrbabe tu jednostavnu radnju obavljale bez po muke i razmišljanja svakoga dana čitavih njihovih života, ali upravo gledajući kako im stomaci srastaju sa sudoperama i ruke nepovratno propadaju iz godine u godinu, rešila sam da ne budem ta žena.
Mašine za sudove, veš, svemogući usisivači, pegle na paru i indukcione ploče, sve su to predmeti od izuzetne važnosti u životu jedne ženske osobe. Još važnije je kakvog partnera ili partnerku izabere, da li je svestan/na da je planiranje raspodele kućnih poslova jedno od najvažnijih pitanja u savremenoj zajednici i da se ništa, ali baš ništa u tom smislu ne podrazumeva. U tom segmentu nisam imala previše sreće jer osoba sa kojom sam izabrala da delim život o kućnim poslovima misli baš sve isto kao i ja: da su glupi, zamarajući, oduzimaju dragoceno vreme koje može biti utrošeno na million drugih kvalitetnijih načina i da iz čoveka isisavaju elan i životnu radost, koja je kod mnogih u deficitu. To je paklena kombinacija i najveći procenat verbalnih sukoba u našoj maloj zajednici odigrava se upravo zbog kućnih poslova. Na kraju se sve svede na pojedinačnu svest o tome šta sve treba da se uradi. Da pojednostavim: ko od nas dvoje duže izdrži da preskače dečiju igračku koja nam se našla na putu ili ko duže ignoriše prazne plastične flaše koje nam zauzimaju dragoceni prostor u hodniku, taj je pobedio. A gubim obično ja.
Ne znam jesu li ljudi svesni činjenice da su “opraću sudove i baciti đubre” ili “danas ja menjam posteljinu i prostirem veš” najromantičnije rečenice koje mogu biti izgovorene, uzalud dodiri i skupoceni pokloni, ako se ostatak vremena svodi na dodirivanje usisivača i krpe za prašinu. Angažovanje spremačice je bila praksa koju smo primenjivali jedno vreme i znatno nam je popravila uslove života, ali zbog mog trenutnog neodlaženja na posao, sa tom praksom smo pauzirali.
Pročitajte i ovo: Kolumna 35+: Sedam dana novembra, otpuštanje i prepuštanje
Da se razumemo, mi jednom nedeljno usisavamo, brišemo prašinu, peremo podove i ribamo sanitarije, iako smo svesni da prema standardima stare škole srpskih domaćica i njihovih nepomičnih muževa to nikako nije dovoljno. Ne treba ni da spominjem da ličnu higijenu stavljamo ispred svega, to je možda jedina stvar koja se podrazumeva. Ali ono što je između, jeste nered.
Nered je ono što je podstaklo osobu iz mog bliskog okruženja da mi održi lekciju iz održavanja domaćinstva. Tom prilikom sam saznala da postoje ljudi koji izbegavaju da nam dođu u posetu zato što im smeta naš nenamešten krevet, dečje igračke svuda po stanu, kauč zatrpan tim istim igračkama, knjigama i jastucima, kao i da, uprkos svemu, kuća leži na ženi, da ne mogu od svog muža da očekujem da mnogo radi po kući jer on nije taj tip, kao i da ne mogu da imam 36 godina, a da nikada nisam napravila supu. Sve navedene komentare prihvatila sam sa dubokim poštovanjem jer su dolazili od osobe starije i iskusnije od mene i iz dobre namere, ali nisam se slagala sa njima.
Za mene je, ako te pustim u svoj nered, ako ti dozvolim da vidiš koje mi je boje jastučnica i koju smo knjigu čitali detetu prethodne noći za uspavljivanje, oduvek značilo bliskost i poverenje na najvišem nivou. Činjenica da ne moram da pospremam pre nego što te pustim u svoj životni prostor govori jedino o slobodi koju osećam u tvom prisustvu. A to je dobra stvar, zar ne? Dalje, zar kuća zaista leži na ženi i zašto je to tako? Šta se dešava ako u kući žive samo muškarci ili ako muškarac živi sam? Da li se kuća po difoltu ruši? Naravno da ne. Muškarci nam, pobogu, nisu neprijatelji, muškarce mi odgajamo i volimo, učimo ih da prave kajganu i peru sudove. Što se tipova tiče, kao što sam objasnila na početku teksta, nas dvoje smo isti tip, tip “smara me ovo više nego išta u životu” i samo je na nama kako ćemo izvesti da to profunkcioniše. A supa? Napravila sam je nekoliko puta dosad i bila je okej, ali mnogo više volim da pravim čorbu od bundeve ili drugog sezonskog povrća i bude baš dobra.
Teško je baviti se ovozemaljskim stvarima poput održavanja domaćinstva dok se pitate da li je ova realnost sve što nam je dostupno ili, na primer, da li psi imaju svest o protoku vremena. Još je teže to raditi bez imalo uživanja ili osećanja svrsishodnosti. A najgore je kad shvatite da se to mora obaviti i da ne postoje patuljci koji će vam se, dok spavate, ušunjati u kuću i napraviti ručak za sutra. Stvar je prvo u razumevanju, pa onda podršci koja treba da dođe od ostalih članova tog istog domaćinstva. Vaš dom je samo vaša stvar.
Pročitajte i ovo: Kolumna 35+: 48 sati svadba
Naslovna fotografija: unsplash.com
Milica Mitić je diplomirala holandski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a na Univerzitetu umetnosti završila je master studije iz kulturne politike i menadžmenta u kulturi. Bavi se tekstovima, muzikom i fotografijom. Ne zna da vozi, ali veoma dobro vesla. Voli da nosi muške košulje. Kad je bila mala mislila je da su vrapci deca golubova.
