Kolumna 35+: Rođendani pre i posle deteta
Spadam u one ljude koji vole svoje rođendane, kojima je zabavno da organizuju slavlja tim povodom i koje nije stid da priznaju da obožavaju rođendanske poklone. Rođena sam u julu i gotovo svaki svoj rođendan slavila sam na otvorenom, najčešće u porodičnoj vikendici na vodi, pa je moja rođendanska žurka bila omiljena među drugarima u osnovnoj školi. Jeli smo torte, mini baget sendviče i kupali se po čitav dan. Deci više od toga ne treba. Jedina stvar koje se nerado sećam bila je pozivanje tih drugara na žurku jer smo bili na raspustu, pa papirne pozivnice nisam mogla da im uručim u školi, već sam morala da ih zovem telefonom. Fiksnim, naravno, mobilni su se tada nalazili samo u naučnofantastičnim novelama, a to je značilo da postoji velika verovatnoća da će se na telefon javiti roditelji deteta koje sam planirala da pozovem (da sam znala da će mi telefoniranje jednoga dana biti posao, verovatno bih se zavukla pod neki kamen i nikada ne bih odrasla).
I kasnije, u mojim dvadesetim, svaki moj rođendan bio je dnevna ili večernja žurka, pod vedrim nebom, u oblacima komaraca i čiste sreće.
Stvari se nisu suštinski promenile – i dalje volim čestitke i poklone, i dalje se ponašam bahato i egocentrično poput filmskih diva tog jednog dana u julu, ali postoji zaplet: u međuvremenu se dogodio rođendan koji je u svakom smislu bitniji od mog. Moje fantastično dete rešilo je da se rodi samo par nedelja pre, čak se drznulo da delimo isti horoskopski znak.
I tako, iznenada i bez najave, planiranje njegovih rođendana i radost koju mi oni donose, poslala je moj divan dan u zapećak, a večita borba sa mojim životnim saputnikom koji ne razume famu oko rođendana, čak ih i otvoreno prezire, postala je duplo napornija.
Svideće vam se i: Previše brižni roditelji
Šta se sve to zaista promenilo?
Svećice
Volim svećice i ne smeta mi što su podsetnik na broj godina koje punim, jer volim i svoje godine. Međutim, pre deteta postojao je taj meditativni momenat pre gašenja svećica, u kome se sve zaustavi, zažmurim i poželim sebi najlepšu želju. Sa detetom, taj momenat se izgubio, svećice se pale i gase najmanje tri puta, a gasi ih isključivo njegov slabašni dah i poneka balica.
Neplanirane akcije
Dešavalo se ranije da za svoje rođendane odem na neplanirana mini-putovanja, jer me u tome ništa nije sprečavalo, a danas i putovanje do Ikee mora da se isplanira bar mesec dana unapred (roditelj koji veštinu planiranja do tančina savladao nije, mitsko je biće).
Pokloni
Oduvek sam imala briljantne prijatelje koji znaju da slušaju, a možda i čitaju misli, pa sam stalno dobijala sjajne poklone. Mama i tata, a kasnije i brat, takođe nikada nisu promašivali. Uzimala sam to zdravo za gotovo, svi su me oni razmazili svojom genijalnošću. Samo sam jednom zaplakala kada sam primila jedan od njihovih fantastičnih poklona.
Danas pustim suzicu ako dobijem i običnu čokoladu. Čak i onu sa suvim grožđem. Važna je pažnja je fraza koja od najgoreg klišea postaje moj životni moto.. molim vas, napravite mi majicu.
Pročitajte i ovo: Kolumna 35+: Spolja kamen, a iznutra vafl, iliti kako sam zavolela svoje telo
Umor
Oni koji me poznaju, znaju da sam rođena umorna i da mi je, kako jedna moja drugarica kaže, omiljeno mesto krevet, ali kada dobijete dete, umor mutira u troglavu aždaju koju ne možete da savladate, čak i da ste na kurs išli kod samog Svetog Đorđa.
I onda zamislite dečji rođendan koji prethodi vašem i svu zdravu energiju uložite u njega, kao i uzbuđenje i oduševljenje poklonima, i sreću što su svi (još uvek samo vaši) prijatelji došli. Posle vam ne ostaje kapaciteta za vaše slavlje. Kakvo crno slavlje. Ako vam otpevaju Danas nam je divan dan kada ujutru otvorite oči, žurka je dobro prošla. Često se ni to ne desi.
Ekipa
Kao što sam u ovom tekstu više puta pomenula, imam divne prijatelje sa kojima volim da provodim vreme (što se, nažalost, sve ređe dešava). Ranije mi je bilo veoma važno da svoj rođendan podelim sa njima (neretko i od jutra do mraka, onda kada je situacija to dozvoljavala). Tokom prethodnih par godina, jezičak na vagi je krišom i postepeno prelazio na stranu porodice, dok se na toj strani nije skućio i zaglavio. Pišući ovo, shvatam da mi je danas više od svega važno da taj jedan dan u julu provedem sa svojom porodicom, pa makar izgledao kao najobičniji dan u godini.
Pročitajte i: Leto u malim gradovima
Naslovna fotografija: unsplash.com
Milica Mitić je diplomirala holandski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a na Univerzitetu umetnosti završila je master studije iz kulturne politike i menadžmenta u kulturi. Bavi se tekstovima, muzikom i fotografijom. Ne zna da vozi, ali veoma dobro vesla. Voli da nosi muške košulje. Kad je bila mala mislila je da su vrapci deca golubova.
