Nepodnošljiva lakoća komplikovanja

“Dolazimo SAMO na gibanicu”, podsećam mamu da ne zaglavi u kuhinji zbog dogovora da dođemo na kasni doručak.

Stižemo, a na stolu gibanica veličine stola. Pored gibanice – klasika – beli mrs. I još dinstana teletina, ako se mom mužu ipak prijede meso. I pečeno povrće, da moje dete ima šta konkretno da glocne ako joj se slučajno gibanica ne dopadne. I još nekoliko salata, jer zna se da ja to obožavam.

Moja majka, inače, uvek kuva kao da joj 100 ljudi dolazi na ručak. Pred neko veće porodično okupljanje (a to je najviše nas desetak) cele noći spava na pola oka pazeći na sarme koje se na najtišoj vatri krčkaju na šporetu. Onda ustaje u cik zore da stavi prase ili jagnje (a nekad i jedno i drugo) da se ispeku i malko hladnu pre ručka, da mogu da se iseku na savršene komade. Dok se meso peče, skuva čorbu, napuni suvu papriku, dovrši prebranac, ispeče i proju i pogaču, stavi krompir da se kuva i napravi pire, sitno isecka sve za bar dve salate. Još umuti testo za palačinke, ispeče gomilu i napravi preliv od čokolade. 

Naravno da sam dugo mislila da i ja tako treba da kuvam. Smišljala sam komplikovane menije da bude sve kako red nalaže, pa onda da bude od svega po malo za svakoga, i da na kraju bude po nešto da mi se malo dive koliko sam genijalna kuvarica. I tako sve dok jednog dana nisam shvatila da to moje jurcanje po komplikovanim lavirintima različitih recepata i udovoljavanje svim apetitima nije ono zbog čega nam ljudi rado dolaze u goste. I dok nisam shvatila da kuhinja može da se pretvori u Bermudski trougao u kojem mistično nestaju dobro raspoloženje i normalna komunikacija naše inače složne porodice.

Zašto jednostavno kad može komplikovano

Posle uspešno sprovedenog pilot projekta rada od kuće, u kompaniji odlučimo da lansiramo hibridni model rada za sve. Pozovem koleginicu iz Holandije da se malo posavetujem sa njom i pokupim trikove za uspešnu implementaciju koju je ona već završila. Kaže mi da se spremim da tu ima mnogo otpora, da je dobra komunikacija važna, a jasna procedura još važnija. Pozajmim od nje naziv projekta – „Radi mudrije“, jer, kako mi reče, većina ljudi želi da radi mudro, dok se na „hibridno“ baš i ne lože. 

Predstavim nacrt projekta menadžment timu i saglase se da definitivno krenemo u tu „mudru“ avanturu, SAMO da sve detaljnije razradim sa pravnicima, IT-jevcima i računovođama. Dok smo podmirili šta red i zakon nalažu, pa onda šta od svega po malo svakom od njih treba da bi bili 100% sigurni da će sve da fercera ko da se ništa nije promenilo, i kad sam na kraju dodala još koju modernu HR čaroliju da se i meni malo dive – dobismo toliko komplikovanu proceduru da je generalni direktor, kad je samo bacio pogled na njenu dužinu, rekao „hajde mi ovaj projekat da parkiramo“. To je bilo 2018. 

Haljina: XYZ Elisabetta Franchi, Naočare: P…S… Fashion

Pročitajte i ovo: Kako ste dočekale svoje četrdesete?

Kad je 2020. godine korona zakucala na vrata i rekla „hajde vi sad u taj hibridni rad i to odmah!“, nisam se zatekla u kompaniji. Radeći kao sama svoja gazdarica iz kućne kancelarije, često sam se pitala da l’ je neka iznenadna, jednostavna procedura podmirila sve apetite il’ je muka sve poterala u agilnost, fleksibilnost i bolju saradnju.

Kad nije komplikovano mora da nije mudro

Kažu da je naš mozak poput samoorganizovanog informacionog sistema koji mnogobrojne informacije kojima smo stalno izloženi uredno slaže u rutinske obrasce. Ti obrasci nam pomažu da kada nešto vidimo odmah prepoznamo šta je u pitanju, a ne da se svaki put mučimo promišljajući „hmmm, šta li bi to moglo da bude?“. Da bi u tom komplikovanom poduhvatu bio što efikasniji i trošio što manje kalorija, ljudski mozak traži razne prečice. A te prečice imaju i svoje mane.

Jedna od klasičnih mana našeg mozga jeste uverenje da stvari treba da budu komplikovane da bi funkcionisale. Kada vidimo jednostavno rešenje, prvo što pomislimo je „a, ne, tu nešto nije u redu čim je tako jednostavno“.

Kada se na ovu manu dodaju neusaglašeni ciljevi u organizaciji, izbegavanje konflikata i iznošenja suprotstavljenih mišljenja, nesaradnja i guranje ličnih interesa, dobijemo gomiletinu komplikovanih procesa, procedura i praksi. 

Kako da stvari pojednostavimo?

Pa, uz mnogo napora i promena.

Zbog čega?

Zbog toga što je komplikovano lakše. Lakše je imati 9 krugova pakla u izboru kandidata za posao nego osmisliti i obučiti ljude za jednostavniji proces. Lakše je imati bespotrebno dugačke sastanke i vrteti istu priču ukrug nego u nekoliko smislenih rečenica poentirati. Lakše je napisati kilometarski mejl u kojima su svi živi u cc-u nego kratak, jasan i sa konkretnim pozivom na akciju. Lakše je od nekoga tražiti nove i nove izveštaje, nego preuzeti rizik i doneti odluku…

Zato, ako hoćeš da stvari pojednostaviš, prvo počni da preispituješ da li je nešto zaista neophodno, da unapređuješ komunikaciju, da vodiš računa da vreme i fokus zaista jesu novac i blago, da učiš da je super da ti neko kaže „ne slažem se“, da prihvatiš da ljudi mogu da ti se dive baš zbog toga što je sa tobom sve lako i jednostavno…

I za kraj da malo zakomplikujem: pošto ni jednostavnost nije uvek srebrni metak, možda je najbolje ono što Slavimir Futro poručuje – komplikuj jednostavno.

Pročitajte i ovo: Šta želiš da budeš kad porasteš (ili kako da pronađeš sebe)

Naslovna fotografija: WANNABE Media

Aleksandra Stefanović je lični poslovni trener koji inspiriše ljude da začine svoj liderski stil i razviju sopstveni recept za liderski uspeh. Kao konsultant pomaže organizacijama da postave smislene procese upravljanja ljudima koji obezbeđuju da se lideri i zaposleni međusobno bolje čuju, vide i razumeju. Prethodno je radila 25 godina u nekoliko regionalnih i internacionalnih korporacija, a u poslednjih 15 fokus joj je bio na strateškom razvoju zaposlenih.  Iskustvo na visokim menadžerskim pozicijama joj je omogućilo da „iz prve ruke“ nauči i razume izvore inspiracije, ali i izazove i bolne tačke liderstva. Zaljubljena je u muža, ćerku, psa i hranu. U porodici je zadužena za hedonizam.