Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Kad neko previše priča (kako da monolog pretvorite u dijalog)

Preterano pričanje na društvenim okupljanjima često je posledica situacionih uticaja, a ne osobina ličnosti – ali svi znamo kako ume da bude zamorno kad neko „drži banku“ i upravlja vremenom za razgovor, i zapravo nameće sebe, svoje teme i zapažanja, ne vodeći računa kako se „sagovornici“ osećaju. A osećaju se kao saučesnici u monologu i umesto da se zabavljaju, postaje im neprijatno i razmišljaju o tome kako da sledeći put izbegnu takvu situaciju. 

Razlozi za preterano pričanje mogu biti unutrašnji – pojedini ljudi su po prirodi pričljivi, zaokupljeni sobom ili nesvesni neravnoteže između govorenja i slušanja. Ali često, razlozi su situacioni i osoba koja previše govori podstaknuta je spoljnim faktorima, koji se mogu identifikovati i na njih se može uticati. Nakon što ste izvesno vreme slušali, možete da prepoznate situacione razloge za produžavanje nečijeg monologa i pokušate da postignete malo ravnoteže.

Ovo su strategije koje mogu pomoći: 

Restruktuiranje okruženja 

Struktura grupe može imati snažan uticaj – grupe veće od šestoro često ne dozvoljavaju da neko da svoj doprinos, barem ne dugo. Razbijanje veće grupe na nekoliko manjih, na razgovore koje vodi dvoje, troje, ili četvoro, ravnopravniji je aranžman, u kome svako ima priliku da nešto kaže. Dakle, možete napustiti veću grupu, ili odvojiti jednog ili dvoje sagovornika i obraćati se samo njima. Ako sedite pored njih, promenite položaj i sedite sučelice. Ukoliko grupa ostane velika, odsustvo vođe je ključno. Društvena okupljanja nisu sastanci ili časovi, možete ljubazno napustiti veću grupu, ili uzeti pauzu. 

Ostajanje u temi 

U razgovoru, većina ljudi ima detektore teme – identifikujemo ih i odgovaramo na njih, ponekad povezanim događajem, ili ličnom pričom koja je u temi. Ako je tema, na primer, putovanje, svakako ćete pričati o sopstvenim iskustvima, ali ove naracije treba da budu kratke i odgovaraju interesovanju grupe. „Nedavno sam posetila Pariz, i zaista je sve ono što pričaju o njemu, bilo je čarobno.“ To je adekvatan komentar i sažet izveštaj, koji možete proširiti, ako neko postavlja pitanja. Ali, osoba koja previše govori, može se upustiti u dugačak izveštaj, jer nema detektor teme, već ima JA-detektor – ona prepoznaje priliku da uskoči sa svojim sadržajem (i da preuzme pažnju svih prisutnih). U ovoj situaciji najbolje je uzeti pauzu, a zatim izdvojiti osobu koja je pričala o Parizu, ili, ako ste to bili vi, onu osobu koja je imala pitanja, da biste nastavili razgovor. 

Pročitajte i ovo: Kako da bolje slušate

Promena nečijeg statusa 

Jedan od mogućih razloga zašto se neko upušta u monolog, može biti taj što osoba doživljava sebe kao nekog ko ima najviši status u grupi, ko je kompetentniji, stručniji, ili ima više iskustva. Svako je stručnjak kada govori o sebi. Iz tog razloga, govornici zadržavaju fokus na svojim aktivnostima, ostajući u polju svoje stručnosti. Ova dinamika sa samoproklamovanim statusom, može biti poljuljana odgovarajućom promenom teme, ili naglašavanjem ispunjenosti sopstvenog života. 

Smanjenje ponavljanja 

Primarni problem možda nije vreme koje provedete slušajući nekog, već to što on priča „ukrug“ i ponavlja ono što je već rekao. Lingvisti razlikuju duboku strukturu (ideje koje treba izraziti) i površinsku strukturu (reči koje izražavaju te ideje). Ako je nečija površinska struktura maksimalna, dok je ona duboka minimalna, nepotrebno ponavljanje i detaljisanje, čini nečije pričanje dužim nego što jeste. Zamorite se od ponavljanja i čini vam se da neko priča beskrajno – dosadno vam je. 

U razgovoru, često osciliramo između previše i nedovoljno informacija, pokušavajući da pronađemo pravu meru. Previše informacija slušaocima dosađuje. Premalo ih zbunjuje. Dosledni govornici ne ispunjavaju očekivanja svoje publike i redovno je ugnjave, nudeći previše. 

Možemo da oživimo interakciju, tako što ćemo ljubazno potvrditi ono što već znamo, a zatim razgovoru dodati kratku priču iz sopstvenog iskustva. 

Promena obrazaca 

Ponekad dozvoljavamo ili čak podstičemo nečiju pričljivost. Klimanje glavom u znak slaganja (pa i odmahivanje u znak neslaganja) može ohrabriti govornika. Nestrpljivi uzdasi, gledanje u telefon i odvraćanje pogleda, zapravo, mogu izazvati govornika da produži i produbi svoje izlaganje, umesto da ga obeshrabre. Zapravo, trebalo bi da zadržimo neutralan izraz lica i da ne govorimo ništa. Na taj način praktikujete „teoriju potkrepljenja“ – prekidate vezu između ponašanja i društvene situacije, izbegavanjem pojačavanja (potkrepljenja), bilo negativnog, bilo pozitivnog. 

Sa druge strane, ako pričljiva osoba govori razborito, zanimljivo i koncizno, treba joj pružiti pozitivno potkrepljenje. 

Pročitajte i ovo: Kako da izađete na kraj sa lenjim partnerom

Budite direktni 

U zrelosti i stabilnosti, neposrednost funkcioniše – odrasla osoba bi trebalo da može da podnese direktno obraćanje. U direktnoj komunikaciji sa pričljivim osobama, treba da pokažete da ste čuli šta je rečeno, ali da zatim predložite novi ugovor – da dodate svoj zahtev, modelirajući ritam razgovora. Mogli biste da pitate: „Mogu li dobiti isto ovoliko vremena da nešto kažem?“ Pričljiva osoba će vam verovatno odmah pružiti priliku, ali će vas ubrzo prekinuti i tada je potrebna diplomatska asertivnost – recite joj da biste želeli da završite ono o čemu ste počeli da govorite. 

Neophodan izraz dobrodošlice 

Razlozi za pričljivost mogu biti praktični i razumni. Ljudi koji provode dane pred ekranom (ćuteći) ili sa decom, mogu žudeti za odraslim slušaocima. U ovom slučaju, korisno je pustiti osobu da obavi „dekompresiju“ i prilagodi se društvenom okruženju. Nakon što ste izvesno vreme slušali, mogli biste da saosećajno prokomentarišete stresove njihovog dana, a zatim uvedete novu temu. 

Previše pričanja je u osnovi neravnoteža između pričanja i slušanja – ne želite da isključite pričljivu osobu, nego da uspostavite ravnotežu. Na kraju, ako osoba ne primećuje vašu frustraciju (ili je ne priznaje), treba da se zapitate da li je ta interakcija vredna stalne frustracije i da li to znači da treba da se udaljite od te osobe, trajno.  

Naslovna fotografija: WANNABE Media

Brankica Milošević veruje da je dete u nama najvažnija osoba na svetu, koja zaslužuje svu onu ljubav koju rasipamo okolo. Sve je zanima, o svemu ima mišljenje i ne okleva da ga promeni.  

Sign Up to Our Newsletter

Be the first to know the latest updates

Whoops, you're not connected to Mailchimp. You need to enter a valid Mailchimp API key.