Slepi uglovi roditeljstva – narušavanje dečjeg samopouzdanja

Čak i najpažljiviji roditelji mogu nenamerno povrediti dete i narušiti mu samopouzdanje – svi imamo slepe uglove i ne možemo uvek biti svesni i posvećeni najvećem dobru deteta. Ponekad samo reagujemo, jer smo ljuti, nervozni i preopterećeni svojim problemima – i to je normalno i očekivano. Ali, mi možemo i dužni smo da sagledamo svoje propuste, da se izvinimo i da nastojimo da popravimo štetu i da sledeći put u sličnoj situaciji bolje postupimo.

Samopouzdanje i samopoštovanje kod deteta negujemo kada ga ohrabrujemo i podstičemo da se nosi sa izazovima, isprobava nove stvari i veruje u sebe. I to utiče na detetovu sliku o sebi i oblikuje njegovo ponašanje i odluke.

Ponekad grešimo u onome što govorimo i činimo, nesvesni da time narušavamo detetovo samopouzdanje i samopoštovanje, izazivajući negativan uticaj i to najčešće činimo na neki od ovih načina:

Preterana zaštita narušava samopouzdanje

Roditelji su skloni da preterano štite decu, jer strahuju da ne budu povređena, jer žele da njihova deca imaju više lepih iskustava (a manje loših) nego što su oni sami imali, a ponekad preterana zaštita ima osnovu u problemima koje je dete imalo na rođenju ili kao malo. Kada se borite za detetov život, ili normalno funkcionisanje, teško vam je da vidite svoje dete kao zdravo i snažno, kad vi znate da je osetljivije i slabije od druge dece i da mu je zaštita i podrška roditelja potrebnija nego drugima. Međutim, mi smo skloni i da iz svojih sopstvenih strahova reagujemo zaštitnički i kada su deca sasvim zdrava i sposobna da se brinu o sebi.

Preterana zaštita sprečava dete da razvije samopouzdanje i osećanje kompetencije, ograničava mogućnosti deteta da istražuje, uči i pravi greške, što je važno iskustvo u njegovom rastu i razvoju.

Kada preterano štitite dete, to može dovesti i do anksioznosti i nesigurnosti, jer dete nije spremno da se samo suočava sa svetom i može stvoriti osećaj zavisnosti, što može biti problematično u odraslom dobu.

Roditelji treba da preispitaju uzroke strahova, koji ih nagone na preterano zaštitničko i kontrolišuće ponašanje i da pokušaju da pronađu ravnotežu između zaštite svoje dece i omogućavanja da rizikuju i suoče se sa izazovima, kako bi podstakli nezavisnost i razvijanje samopouzdanja i ublažili negativne efekte preterane zaštite.

Nametanje osećanja krivice

Pitati dete kako bi se osećalo u vašoj situaciji, ili na mestu nekog drugog, podstiče razvijanje saosećanja. Ali, roditelji često ovo guraju do krajnjih granica („kako bi tebi bilo da ja sad uzmem..“), terajući decu da se osećaju krivom zbog svojih misli, osećanja i postupaka. Krivicom se može kontrolisati dete i manipulisati njegovim osećanjima, ali deca koja stalno osećaju krivicu, nalaze načina da se pobune i uglavnom se otuđuju od roditelja. Krivica uništava samopouzdanje, ali ga zato odgovornost podstiče. Dete treba da samo proceni svoje postupke i da zna da li je uradilo nešto pogrešno ili loše, da prihvati odgovornost za to i da se suoči sa posledicama svog ponašanja. U tom suočavanju mu treba pomoći da shvati da nije kažnjeno negativnim posledicama, već da one prirodno (ili zakonski) slede iz određenog ponašanja, a u širem kontekstu, da svako ponašanje ima posledice, negativne i pozitivne i da odgovornost znači razmisliti o posledicama pre donošenja odluke. To je teška lekcija i za mnoge odrasle, ali deca je lako savladavaju kada im roditelji svojim primerom pokazuju kako se nose sa posledicama i kako pokušavaju da poprave štetu, kad negde pogreše.

Pročitajte i ovo: Terapija igrom – 5 principa koje svaki roditelj treba da zna

Oštro kritikovanje ruši samopouzdanje

I opet, šta je oštro? Za osetljviju decu svaka kritika je oštra, a ako malo bolje pogledate, svi bolje rade, uče i napreduju, kad ih podstičete i navijate za njih, nego kad ih kritikujete. Manje osetljiva deca možda neće delovati potreseno kritikom, ali grubost i poniženje ih sigurno povređuju i narušavaju samopouzdanje. Kritika može izazvati frustraciju i bes, ali i malodušnost i dovesti do smanjenja motivacije i nedostatka poverenja u svoje sposobnosti.

Sarkastično obraćanje

Sarkastičan govor znači da govorite suprotno od onog što mislite, a to implicirate svojim tonom, kao kad kažete „baš si to pametno smislio“ kad dete uradi nešto nespretno i nepromišljeno, ili napravi loš izbor. Upotreba sarkazma izaziva stid, a to je emocija najniže vrednosti, koja ima vrlo štetan uticaj na samopuzdanje i samopoštovanje. Dete koje navodimo da se stidi svojih postupaka i svog mišljenja, raste u ogorčeno, povučeno i frustrirano biće, koje može razviti inat.

Zapravo, svi gubici u samopouzdanju mogu izazvati dobitke u prkosu – kao rezultat izloženist roditeljskom ponašanju iz slepih uglova, deca mogu razviti odbrambene načine, koji su uznemirujući i mogu da povrede. To može uključivati napade besa, izražavanje ogorčenosti, često svađanje i prkošenje čak i najrazumnijim zahtevima. Mnoga deca i tinejdžeri priznaju u razgovoru sa psihologom, da se u ova ponašanja upuštaju kada se osećaju povređeno od svojih roditelja.

Upravljajte svojim osećanjima i ponašanjem

Možete reći „aha, razumem i neću to više da radim“ zato što zaista ne želite da povređujete svoje dete i razumete da mu vaše ponašanje iz slepih uglova oduzima samopouzdanje. I možete se svojski potruditi da promenite ponašanje i da ipak nastavite da upadate u isti obrazac i da ne budete u stanju da sebe zaustavite i sprečite.

Vaš napor treba da bude usmeren na samoposmatranje i hvatanje sebe prilikom upadanja u obrasce – potrebno je da osvestite svoje ponašanje i da pronađte njegov izvor. A on verovatno nije mnogo daleko i uopšte nije misteriozan – možda se ponašate upravo kao neki od vaših roditelja, koji su vas „vaspitavali“ na isti način. Suočavajući se sa sopstvenom nesigurnošću i korišćenjem raznih oblika kontrole, kao nadoknade za sopstveno narušeno samopouzdanje, možete olakšati svom detetu. Pomažući sebi, pomažete i njemu. I uvek možete i treba da porazgovarate sa detetom o svom ponašanju i svojim uvidima, kada ih imate. Možete mu reći da ste shvatili da ste ga u nekoj situaciji povredili i da ste pokazali nepoštovanje i grubost, izviniti se zbog toga i izraziti poštovanje i podršku.

Vaši načini interakcije sa detetom imaju ogorman uticaj na oblikovanje njegovog samovrednovanja i što više komunicirate na pozitivne načine i preuzimate odgovornost za svoja negativna ponašanja, time ćete uticati na dete da radi to isto i da neguje autentično samopoštovanje.

Pročitajte i ovo: Kako da postavite zdrave granice u porodičnim odnosima

Naslovna fotografija: pexels.com

Brankica Milošević veruje da je dete u nama najvažnija osoba na svetu, koja zaslužuje svu onu ljubav koju rasipamo okolo. Sve je zanima, o svemu ima mišljenje i ne okleva da ga promeni.