Telo za leto ili telo za život?

Sezona kupaćih kostima za većinu žena predstavlja ogroman stres. Gledajući se u ogledalo, fokusiraju se na mane, zapostavljajući celinu, nesvesne da su njihovo viđenje sopstvenog tela formirala iskustva, poređenja i komentari koje su sakupljale kroz život. Nezadovoljstvo sopstvenim telom ima duboke uzroke.

Svakog proleća kao da se otvara ista sezona – sezona procenjivanja ženskog tela. Odjednom se svuda pojavljuju saveti kako da za deset dana dođemo do ravnog stomaka, kako da „spremimo telo za plažu”, kako da izgubimo nekoliko kilograma pre godišnjeg odmora… Kupaći kostimi ulaze u izloge, društvene mreže preplavljuju fotografije savršenih tela, a mnoge žene ponovo ulaze u dobro poznat unutrašnji dijalog sa ogledalom.

Nezadovoljstvo sopsvenim telom kulminira leti

Kao da leto nije godišnje doba, već ispit na koji telo mora da izađe. Ipak, kada malo bolje pogledamo, retko koja žena zaista misli da njeno telo nije dovoljno dobro za leto. Mnogo češće, ispod te rečenice krije se nešto mnogo starije i dublje – osećaj da njeno telo nije dovoljno dobro uopšte.

Leto samo osvetli ono što je već tu. Naše bake odrastale su u vremenu kada je odnos prema ženskom telu bio drugačiji. U mnogim sredinama, puno telo bilo je znak zdravlja, snage i blagostanja. Nije bilo idealizovano na način na koji ga danas idealizujemo, ali nije bilo ni pod neprekidnom lupom procene.

Zatim, dolaze šezdesete godine, vreme društvenih promena, seksualne revolucije i novih predstava o ženstvenosti. Žene poput Brižit Bardo postaju simbol slobode, privlačnosti i samopouzdanja. Žensko telo izlazi iz okvira strogih društvenih normi i postaje vidljivije nego ikada ranije.

Ali sa vidljivošću dolazi i nešto drugo – pogled. Telo više nije samo naše iskustvo. Ono postaje nešto što se posmatra, ocenjuje i upoređuje. Kasnije dolaze osamdesete i devedesete, vreme aerobika, dijeta i discipline.

Poruke sa kojima odrastamo

Mnoge od naših majki odrastale su uz poruke da se na težinu mora paziti, da je poželjno biti vitka, da žena treba da vodi računa kako izgleda. Nisu imale aplikacije koje broje kalorije niti filtere na fotografijama, ali su često imale veoma jasnu predstavu o tome kako bi trebalo da izgledaju. A onda je stiglo vreme društvenih mreža.

Paradoks našeg vremena ogleda se u tome što nikada nije bilo više različitih ideala lepote. Nikada nije bilo više govora o prihvatanju tela, autentičnosti i različitosti. A istovremeno, nikada nije bilo lakše da se žena uporedi sa hiljadama drugih žena u samo nekoliko minuta.

Nekada smo se upoređivali sa nekoliko ljudi iz svog okruženja. Danas sepoređenje odvija globalno, svakodnevno i gotovo neprekidno. I zato problem često nije u telu. Problem je u pogledu. Zanimljivo je da naše nezadovoljstvo telom nije samo stvar mišljenja. Ono je i emocionalno i neurološko iskustvo. Kada dugo živimo sa osećajem da nismo dovoljno dobre, naš mozak postaje posebno osetljiv na sve informacije koje taj osećaj potvrđuju.

Psiholozi to nazivaju selektivnom pažnjom. Počinjemo da primećujemo upravo ono što nam se ne dopada. Tako žena može da stoji pred ogledalom i vidi isključivo stomak, butine ili bore, dok potpuno zanemaruje celinu. Drugim rečima, ne posmatramo svoje telo nužno onakvim kakvo jeste, već onakvim kakav je naš odnos prema njemu.

Emocije dodatno boje tu sliku. Kada smo tužne, anksiozne, usamljene ili pod velikim pritiskom, mnogo je verovatnije da ćemo biti strože prema svom telu. Tada nezadovoljstvo kilogramima često nije priča o kilogramima. Ono postaje jezik kroz koji govorimo o osećaju neuspeha, nesigurnosti ili nedovoljne vrednosti. Nije slučajno što mnoge žene najviše kritikuju svoje telo upravo u periodima života kada se osećaju najranjivije.

Nezadovoljstvo sopstvenim telom - neurološka slika

Neurološka istraživanja pokazuju da mozak ne pravi veliku razliku između fizičke i socijalne pretnje. Kada se plašimo odbacivanja, procene ili kritike, aktiviraju se slični sistemi kao kada smo suočeni sa stvarnom opasnošću. Zato za neke žene odlazak na plažu, fotografisanje ili oblačenje kupaćeg kostima nije samo pitanje estetike. To je iskustvo izloženosti. Kao da telo izlazi pred publiku koja će doneti presudu.

U psihoterapijskoj praksi retko srećem žene koje govore o svom telu sa nežnošću. Mnogo češće čujem rečenice koje podsećaju na stroge kritike: „Morala bih da smršam”, „Ne mogu ovakva na plažu”, „Mrzim što sam debela”, „Ne mogu da podnesem svoj stomak” i sl.

Kada žena stane pred ogledalo, ona često ne gleda samo sebe. Sa njom u ogledalu stoje i svi oni pogledi koje je godinama upijala. Možda majčin komentar iz detinjstva da bi trebalo da pripazi na težinu. Možda školske šale. Možda bivši partner koji je znao da kritikuje. Možda naslovnice časopisa. Možda beskrajni niz fotografija koje svakodnevno prolaze na ekranu telefona.

Tokom godina ti pogledi postaju unutrašnji glas. I tada više nije potrebno da nas neko procenjuje spolja. Mi same preuzimamo taj posao. Iz ugla psihoterapije, taj unutrašnji glas retko pripada samo nama. On se često sastoji od mnogih glasova koje smo tokom života usvojile. Glasova porodice, partnera, vršnjaka, medija i kulture. Vremenom ih toliko internalizujemo da počinjemo da verujemo da govorimo same sebi, iako, zapravo, ponavljamo stare poruke koje nikada nismo ni birale.

Nezadovoljstvo sopstvenim telom ne zavisi od izgleda

Zato rad na odnosu prema telu često nema mnogo veze sa dijetama, a mnogo više sa pitanjem: „Čiji glas zapravo čujem kada stanem pred ogledalo?” Zanimljivo je da žene često imaju mnogo više razumevanja za tela drugih žena nego za sopstveno telo. Retko ćemo prijateljici reći da ne zaslužuje da ode na more zato što ima višak kilograma. Nećemo joj reći da ne bi trebalo da obuče kupaći kostim ili da se fotografiše sa porodicom.

Ali sebi govorimo upravo to. Kao da postoje dva različita kriterijuma – jedan za druge ljude i jedan, mnogo stroži, za nas same. Možda zato što smo naučene da telo posmatramo kao projekat koji stalno treba popravljati. Uvek postoji još nešto što bi moglo biti drugačije. Malo manje obima. Malo više zategnutosti. Malo manje godina. Malo više discipline. A projekti nikada nisu završeni. Telo, međutim, nije projekat. Ono je naš dom.

To je telo koje nas je nosilo kroz neprospavane noći, stresne dane, ljubavi, rastanke, porođaje, bolesti, oporavke, putovanja i svakodnevne obaveze. Telo koje svakog jutra ustaje sa nama i koje, uprkos svim kritikama koje mu upućujemo, nastavlja da radi za nas. Možda zato nije najvažnije pitanje kako naše telo izgleda ovog leta. Možda je važnije pitanje koliko smo spremne da budemo prisutne u njemu.

Da plivamo umesto da razmišljamo kako izgledamo dok plivamo. Da se fotografišemo sa decom umesto da se krijemo iza foto-aparata. Da obučemo haljinu koja nam se dopada umesto one koja nas najbolje sakriva. Da sedimo na plaži bez stalnog uvlačenja stomaka. Da zauzmemo prostor koji nam pripada.

Život se ne dešava kada dostignemo idealnu težinu. Ne počinje kada budemo dovoljno vitke, dovoljno mlade ili dovoljno lepe. Život se dešava sada, a telo koje nosimo na more nije telo za leto. To je isto ono telo koje nas svakog dana nosi kroz život. Možda ovog leta zaslužuje malo više zahvalnosti, a malo manje procenjivanja.

Autor: Ivana Idei Torodić, Geštalt i EMDR psihoterapeut

Foto: Stanko Đalić; Manny Moreno/Unsplash