Klimakterični dnevnik: Budi me želja

Kroz mutnu jutarnju opsenu između jave i sna, nazirem čudnu vrelinu u stomaku kako se lagano, ali nezadrživo širi prema grudima i zaustavlja mi dah. Bože, koliko je uporna. Ta snažna, duboka želja iznenada se pojavila pre nekoliko meseci i živu me isprepadala. Izgledala je kao goruće strano telo ubačeno u uspavanu gospođu i budila neku bizarnu, uvrnutu lujku opsednutu seksom. I tako je krenuo rat, smerna majka-puritanka je lupala po nosu uspaljenicu svaki put kada bi se pojavila; bežala je, ignorisala i zatrpavala poslom, no ona se vraćala sve jača i zahtevnija. Strašno me je plašila, delovala je kao da ne mogu da je kontrolišem. I budila je neki ogroman stid. Šta će ova ludača da napravi od mene? Matorku koja saleće mladiće po ulici? I odakle ona sad? O menopauzi su svašta pisali, a ovu napast su tek ponegde spomenuli. 

No, kako je vreme prolazilo, ja sam se postepeno privikavala na nju. Shvatila sam da je to strano telo u stvari moje i da mogu da upravljam njime (a kontrola mi je oduvek bila najvažnija). Početna panika se smirivala, lagano sam se opuštala i čak pomalo počela da uživam u njoj. Imala je ta želja tinejdžersku poletnost i radost, zračila je energijom koja me je u trenu podmlađivala i budila život. 

Tako i jutros, nakon prve nelagode, zatvaram oči, nežno se meškoljim i puštam maštu da divlja (posle dugog većanja puritanka je popustila i dozvolila mašti da uđe u život bez griže savesti, jer čak je i ona shvatila da mašta nikoga ne ugrožava). Taj jutarnji žar koji mi je izazivao kratak dah, u postelji pored uspavanog muža, postao je moje vreme pomame i predaje, igre i uživanja. Šta želi ova raspuštena žena? A ona, u trenu oslobođena i srećna što joj se napokon obraćam, zasu me bujicom reči: Zahtevam sirov i snažan seks, a opet nežan i zreo, bez foliranja i ustezanja, sa muškarcem kome žensko telo nije tajna. Ne želim vezu, ne želim čak ni ime da mu znam, želim da sva briga na tren nestane i zameni je uživanje.

Pročitajte i ovo: Kad porastem biću… ja

Neobična jeza prođe mi niz kičmu. Ova žena nije normalna. Da li je Frojd bio u pravu o seksualnim frustracijama? No, ona se uopšte nije obazirala na moju zapanjenost i sigurnim glasom je nastavila: Trenutno ne želim da brinem o ničijim potrebama, ne želim da osećam prinudu da moram nešto da dam, udovoljavam i ispunjavam tuđe želje. Čeznem da na tren budem gospodarica, čije je zadovoljstvo jedino važno.”

Puritanka joj odmah gadljivo dobaci: Šta hoćeš, nekog nepoznatog sirovog žigola punog zaraza i boleština? Fuj.

Ma daj draga, batali biologiju i Frojda, opusti se i maštaj.

Eh, kao da je to lako, seksualne maštarije su već vekovima okovane sramotom i osudom. No, izazov je bio veliki, zatvaram oči i pokušavam da izvajam idealnog muškarca za ovaj trenutak (i uživam u slobodi koju sam davno sebi ukinula) i zamišljam… nežnog, pažljivog muškarca koji brine samo o mojim potrebama i razume me bez reči. Ne moram da se stidim, pravdam i objašnjavam, mogu da budem izvorna ja, bez ikakvih ograda, a on sve shvata i želi da mi udovolji. Izgleda da je ova razdiruća, dubinska želja koju nikada dosad nisam osetila, u stvari želja zrele žene, opuštene i upoznate sa svojim telom, želja koja traži ne tren, ne joint, već delikatno bavljenje telom i spremnost na sate ekstaze. Sting vodi ljubav osam sati! To mi treba! 

Da, da, ni manje ni više nego Sting, on samo tebe čeka. Jesi li videla kako izgleda, meditacija, joga, ušinula bi se u prvih petnaest minuta.

Pročitajte i ovo: Kolumna 35+: Područje bez signala

Ne, stvarno, šta da radim sa ovom blesavom željom? S vremena na vreme je ponudim mužu i bude dobro, ali ipak mi tu nešto fali, ili ima višak. Ne znam… Na početku su me ovi ludi hormoni plašili, ali sada su uzengije u mojim rukama, pa ipak je ponekad teško. I ponekad nije fer. Jer šta bi bilo loše i ispustiti ventil na ekspres loncu, a da se pri tome ne osećaš kao jeftina kurva? Ako je prirodno zadovoljenje gladi, žeđi, tolote, hladnoće, zašto tu nema mesta i za ekstazu? Ima li smisla da u pedesetoj godini i dalje poštujem moralne norme i težim da budem dobra? A opet, ima li smisla da ispratim životinju u sebi? Zar mnome treba da vlada instinkt, potreba? Zar nas baš to ne razlikuje od životinja? 

Rezignirano prebacujem ćebe preko glave. Kakav košmar. Ležim i čekam da ovo jutarnje ludilo prođe i ujedno se strašno plašim tog trenutka.

Ne, ne mogu više ovako. Snažno skidam prekrivač, skačem iz kreveta i izlećem napolje. Dok trčim uspavanim ulicama, hladan vetar mi bistri misli. Kakvo je ovo ludilo? Mnogo bih volela da ga sa nekim podelim, ali mi je frka, a malo me i blam, još ako moram da se pravdam, ne, to nikako. Moje drugarice samo o valunzima, nadutosti i pritisku pričaju. Da li je moguće da zabranjene teme, celog života gospodare nama? Ha, a ja sam kao bolja od njih, jedva sam mašti dala prostor. 

Izbijam na Gardoš i sedam u moj Pab da popijem kafu. Zadivljena sunčevim zracima koji trepere na horizontu, pitam se šta je sa suncem u meni? Šta se to krije iza ove pobuđene žene? Možda je to bio samo najjači atak da me prodrma i natera da pogledam sebe iz drugog ugla i podsetim se da postoje mnoge moje zapuštene i zaboravljene želje. 

Moguće, sve je to moguće, ali ne mogu više da mozgam, strašno sam umorna. Zavaljujem se u stolicu, zatvaram oči, upijam sunce i u trenu neka radost zaiskri u meni. Kako god bilo, jedno je sigurno: još uvek nisam za staro gvožđe.

Naslovna fotografija: unsplash.com

Leposava Vukoičić Jovanović