Kako vam strah od pada na dno uništava potencijal
Imate iskustva sa dnom, to je sigurno. Svako od nas je dotakao dno života, a i više od toga – proveli smo neko vreme tamo. Možda ste upravo ovog momenta na dnu, a možda se pitate da li je to dno, ili možda možete potonuti još dublje. Niste hteli da potonete, borili ste se da ostanete na površini, iako znate da ne možete izbeži potonuće, jer tamo leže dublje spoznaje i lekcije (koje niste birali da učite).
Dno života je uvek gubitak. Gubitak posla, društvenog položaja, gubitak partnera, prijatelja, porodice, doma. Gubitak identiteta. Gubitak nade i sna. Gubitak osećanja sigurnosti. Naučeni smo da se plašimo gubitka udobnosti, više nego gubitka svog pravog JA, a na dnu je krajnje neudobno, a ipak, tamo se nalaze dragocene informacije o našem pravom JA.
Ovo su načini na koje uvek upadate u iste zamke jer nosite kamen straha oko vrata, koji vas vuče na dno života i sprečava da stvorite sebi život kakve priželjkujete i zaslužujete.
Mislite da možete pobediti dno, radeći tačno ono čemu su vas naučili roditelji, nastavnici i ostali autoriteti, čija očekivanja nastojite da ispunite. Trpite stres radeći posao u kome niste dobri i koji ne volite, što se odražava na kvalitet vašeg života i na vaše mentalno zdravlje. Verujete da nemate nikakvog izbora i da tako morate. Ova uverenja su duboko instalirana u vaš mentalni program i čak i kada znate da ste programirani i svesni da ne živite svoj najbolji život, zato što ne ostvarujete sopstvenu autentičnost, deinstaliranje programa zahteva hrabrost, rešenost i vreme.
Pročitajte i ovo: Šta znači raditi na sebi – rad sa senkom i unutrašnje isceljenje
Zavidite ljudima koji se odnekud pojavljuju i odjednom zablistaju kombinacijom znanja, genijalnosti, ubedljivih životnih priča, ranjivosti, harizme, ratničkog mentaliteta. Oni imaju (i umeju) ono što vi želite. Ali, ne mrzite vi njih, nego sebe, jer niste u stanju da stvorite život koji želite, jer ste dozvolili da strah kontroliše vaše misli, drži vas prikovane za dno života i uslovljava vaše akcije. Nije lako prevazići tu zavist, povezanu sa bespomoćnošću, ali bolji i uspešniji vas mogu inspirisati da napredujete. Oni nisu ništa oduzeli vama, niti vam oteli nešto što vam pripada, pod Suncem ima mesta za svakog, a vi možete da ostvarite sebe, baš kao što su oni uradili – to je vaša moć i vaša odgovornost.
Osećate da možete premašiti očekivanja (koja nisu vaša), pa zato ulažete napor da ostanete unutar zadatih granica. Tražite izgovore da odložite sve što želite da uradite za sebe. Tvrdite da nemate vremena i energije da se bavite projektom koji bi vam pomogao u ličnom rastu i razvoju, jer ste ubeđeni da se vaša vrednost zasniva na tome koliko dobro se odričete sopstvenog života da biste izgradili život koji je dobar prema tuđim merilima i uslovima. U ovom obrascu, toksičan emotivni otpad se gomila i raste i vi postajete besni na sebe i na svet oko sebe, ali pošto ste uvereni da je sa svetom sve u redu (ili barem da mu se morate povinovati zato što je brojniji i nadmoćniji) okrećete bes prema sebi i postajete autodestruktivni, ugrožavajući svoje fizičko i mentalno zdravlje na mnogo (nesvesnih) načina. Gurate sebe na dno života sa svom osvetoljubivošću koju ne možete da izbacite iz sebe, ili usmerite ka drugima.
Stvarate zastrašujuća scenarija budućnosti, uslovljavajući sebe da ostanete mali i čak ne pokušavate da preduzmete ni najmanje korake koji bi doveli do slobode za kojom žudite. Sami sebe zastrašujete i negujete osećanje krivice, koje vas zaokuplja i oduzima vam energiju koju biste mogli da uložite u pravljenje malih koraka – ka svom pravom JA. Morate se zapitati šta imate vi od toga? Od samosažaljenja, osećanja krivice, boravka u položaju žrtve? Možda to deluje kao nepotrebno i sumanuto pitanje, jer šta biste imali od tako negativnih stavova, osećanja i uloga? Ali, ipak imate nešto. Čovek mora da ima kompenzaciju, psiha se sa svojim podsvesnim mehanizmima stara o tome. Dakle, imate nešto što se naziva psihološkom dobiti – dno života je pozicija koja daje vam identitet. Posebni ste po tome što ste uskraćeni, tužni, što ste žrtva života, koji vas je porazio, bacio na kolena i stalno vas tera da ostanete u tom položaju. A taj položaj je poznat kao “jadna ja” i to je jedan legitiman položaj, jednako kao što je legitimno i herojsko marširanje na čelu vojske. Vi herojski klečite (na kukuruzu) i trpite kazne koje vam život dodeljuje i nalazite u tome i dostojanstvo i veličinu i svoju posebnost. Na taj način razvijate mentalitet žrtve i mali problemi vas lako mogu učiniti umornom, ciničnom i ogorčenom osobom, čija je sposobnost da sagledava mogućnosti iskrivljena i neracionalna.
Pročitajte i ovo: Koja terapija je najbolja za vas?
Sabotirate sebe da ne uradite nešto drugačije, jer se plašite da ćete štrčati i da ćete privući kritiku i napade na vaš karakter i zato ćutite i nastavljate da hodate ujednačenim korakom, trudeći se da ne izađete van reda. Usput se nadate da marširate u pobedničkom stroju, iza onog vođe čije je herojstvo legitimno i osvedočeno i da će se nešto od njegove pobede i sjaja preliti i na vas. Ali, vojska uvek ostaje anonimna, znate? Vojnik dobija identitet jedino kad istupi iz reda i uradi nešto različito od svega što rade svi oko njega, pa makar to bilo i dezerterstvo.
Povezujete svoje greške iz prošlosti sa karakternim nedostacima i počinjete da verujete da nema nade za promenu i poboljšanje, jer ste neuspešni i nikada nećete prevazići svoje slabosti, da je dno života jedino dobro za vas. Kad nešto postignete, diskreditujete sebe, kao da ništa dobro što uradite u sadašnjosti, ne može iskupiti greške iz prošlosti. Možda i znate da treba da nagradite sebe i pokušavate da to uradite, jer taj savet često čujete i o njemu često čitate u ovakvim tekstovima. Ali vi ne možete uživati u svojoj nagradi (čak i kad je najskromnija moguća), dok u sebi ne osvestite i ne učvrstite uverenje da zaslužujete nagradu, dok ne poverujete u sopstvenu vrednost i ne steknete naviku da vrednujete i nagrađujete sopstvena dostignuća (ma koliko mala bila).
Strah od gubitka života u kome se osećate zarobljeno kontroliše vas i sprečava da posegnete za životnom samoaktuelizacijom. Ovo je opasna pozicija, jer i dalje želite da drugi misle da ste dobro i nastojite da zadobijete odobravanje, čak i kada vam to uzrokuje mentalne i emotivne slomove. Udovoljavate svima, zanemarujući svoj lični rast i zato se osećate bespomoćno i nesposobno da se nosite sa promenama, čak i kada promena treba da vam pomogne da evoluirate, oslobodite se i dosegnete svoje pravo JA. Vaše dno života postaje vaša zona komfora, vaša zona komfora postaje vaš zatvor, u kome živite u negaciji i odustajanju, čekajući da prođe. Ali, čovek u zatvoru ima sve vreme ovog sveta da razmišlja o sebi i svojim postupcima i ni jedan uspon nije došao pre boravka na dnu – možete se osvestiti i probuditi tu gde jeste – u zatvoru na dnu života, kao i na proplanku na osunčanom vrhu planine – važno je da to uradite. A vi to možete, jer vaša duša i vaše biće to žele i traže – i jedva čekaju da ih bolje upoznate.
Naslovna fotografija: unplash.com
Brankica Milošević
