Kako da budete prisutni(ji) u sadašnjosti

Samo budi. Zvuči neverovatno duboko, onako zen. Šta to uopšte znači? Valjda znači da budete prisutni u sebi u sadašnjem trenutku, povezani sa sobom i svesni okoline. Sedeti povezani sa svojim osećanjima i doživljavati „svet“ koji se dešava. Ne razmišljati o prošlosti, o sutrašnjici, ili o sledećem zadatku, o dnevnom rasporedu, o bilo čemu što sledi posle trenutka u kome ste sada. Samo se potpuno fokusirate na onog sa kim ste, na ono što radite, ili ne radite. 

Naravno, to „samo“ nikad nije lako i sve vas ometa u tome. Telefon zvoni, poruke stižu, porodica i prijatelji traže vašu pažnju, imate hiljadu obaveza i sve oko vas „cima“ vas u svim pravcima. Teško je sabrati svoje sopstvo u jednu tačku, kada se osećate (emocionalno, mentalno, fizički) – razapeto. 

Kad ostanete sami i imate malo mira, uglavnom ga potrošite na procesurianje, razmišljanje i analiziranje o intenzivnim (pozitivnim ili negativnim) stvarima koje su se dogodile – i u kojima niste bili dovoljno prisutni dok su se događale. Postoji jedan mentalni trik. Kad osetite kako vam se um odvaja od tela i odlazi u maglu prošlih ili budućih događaja, stanite i pomislite „gde su trenutno moja stopala?“ To je mantra koja vas uzemljuje. 

Virtuelni život vam oduzima mnogo sadašnjosti – ne samo u slobodno vreme, kad „gubite vreme“ skačući sa linka na linka, prateći sadržaje koji vas i ne zanimaju naročito. Komunikacija koju imate preko mejla i poruka, zahteva vašu pažnju (i skreće vam je sa onoga što ste počeli da radite, ili vas ometa u opuštanju), a verovatno ste, kao i većina drugih, u poslednjih nekoliko godina, za vreme pandemije, tu komunikaciju udvostručili i utrostručili, obnovili i intenzivirali kontakte sa prijateljima i članovima porodice koji su daleko, pridružili se grupama i forumima (tražeći podršku i pružajući je, osećajući veću globalnu pripadnost zajednici i čovečanstvu nego ikada ranije). Društveni život se preselio na internet, ali sada se opet vraća u realnost, pa ste verovatno vrlo zauzeti pokušavajući da nadoknadite sve one susrete, proslave i druženja koja ste propuštali. Osećate se kao da držite u rukama mnoge tanke niti, koje treba pažljivo da povežete i stalo vam je da ih povežete, kao što vam je bilo stalo da ih držite (i održite) do sada. I to je dobro, aktivni ste i zauzeti – i potrebni ste, a to je dobar osećaj. 

Ali, kada osetite da ste potrebni sebi, da i unutar vas postoje tanušne, nežne i suptilne niti kojima treba povezivanje i prespajanje, kada osećate da vam je potrebno da budete u dubokom kontaktu sa sobom, prosto ne možete da sve delove sebe (pažnju, emocije, brigu, prisustvo) povučete sa svih frontova i grupišete u sebi. Koliko vas taj život koji se odvija izvan vas angažuje i puni energijom, toliko se i hrani vašom energijom i upliće vas u mreže iz kojih je teško ispetljati se. Pogledajte – svuda ste prisutniji nego sami kod sebe, u sadašnjem trenutku, u neposrednom okruženju. Svetska situacija je nestabilna i zabrinjavajuća (kao da nije uvek, otkad je sveta), članovima porodice je potrebna vaša asistencija – jedni stare i novi problemi i zahtevi su pred njima i oslanjaju se na vas, drugi rastu i, pogađate, novi zahtevi i problemi su pred njima i oslanjaju se na vas… 

Dobar je osećaj biti oslonac, ali zato, kad poželite da se izmaknete, kad osećate potrebu da se izmaknete – osećate se kao izdajica. Jednostavno ne možete da se odmaknete od svih kojima ste potrebni, samo zato što ste potrebni sebi. Plemenito je i hvale vredno to što služite drugima, to je zaista hrišćanski, ili budistički, ili prosto, duhovno – utemeljuje vas u mestu koje zauzimate u svetu, daje vam osećaj svrhe i važnosti, prihvaćenosti i pripadnosti. I iscrpljuje vas. Ne treba da date otkaz toj službi, ali treba da u nju uključite i služenje sebi. Samoljubav, samosaosećanje, samorefleksiju. Ima toliko toga što vam svet kome služite ne uzvraća i ne daje, jer vam to i ne može dati, to morate pružiti sami sebi. Želite da budete tu za svoju porodicu, svoje prijatelje, svoj posao. Želite da dajete sve od sebe i da budete dobri u tome. Ali, to ne možete ako ste izgubljeni u ispunjavanju obaveza i zahteva, ako vas svet apsorbuje i ako niste uzemljeni – prisutni u sebi, u sadašnjem trenutku. Gde su vam stopala? 

Da biste pružili sebi ono što pružate drugima, ne morate ništa nikome uskratiti, ali morate postaviti granice i dati sebi (uz mnogo saosećanja) dozvolu da se malo udaljite od sveta i podružite sami sa sobom, da se uzemljite i pojačate vezu sa svojim sopstvom. 

Evo nekoliko načina na koje možete samo da „budete“ – prisutniji, ili češće prisutni u sadašnjem trenutku. 

Budite svesni onoga što mislite i radite – posmatrajte svoje misli, posmatrajte svoju aktivnost. Ako izgubite fokus, zaustavite se i ponovo usmerite pažnju. Položaj „supervizora“ vam omogućava da se saberete, da objedinite svoje prisustvo, koje je prirodno podeljeno (misli, osećanja, akcija, položaj tela – svaki deo vas nešto radi, ponekad usklađeno, a često neusklađeno). 

Koristite mantru „gde su mi stopala“ svaki put kad vas distrakcije odvuku i kad supervizor zadrema. Ovo je vrlo moćna mantra, zato što su „obe noge na zemlji“ obeležje stabilne, ukorenjene osobe, razumne, svesne, delotvorne – u prenesenom značenju. Dakle, trebalo bi da budete tu gde su vam stopala – prisutni u trenutku. Ali, kad vam um odluta, vi niste tamo gde su vam stopala i treba da se vratite. 

Napravite pauzu od računara i telefona, TV-a i svih elektronskih distrakcija sa kojima živite i čiji uticaj više i ne primećujete. Ali, kada ih sve udaljite i poisključujete na samo deset minuta – primetićete razliku. U tišini i miru koji zavladaju, u prigušenim spoljnim zvucima sveta oko vas, u osećaju sebe, unutar sveta oko vas. Obezbedite sebi takve pauze namerno i ciljano. 

A kad se nađete u trenutku mira, dišite. Nekoliko minuta usredsredite svu svoju pažnju samo na dah. Disanje vas centrira (dok vas stopala uzemljuju), smiruje vaš um i pomaže vam da se fokusirate. Zato prošetajte svoj dah po svom telu. Dišite kroz stopala. To je instrukcija iz joge – zbunjuje um, a oslobađa telo. Pokušajte, zamislite udah kroz stopala, a onda kroz izdisaj izbacite maglu, sivilo, dim – disanjem se možete očistiti od nagomilanog toksičnog otpada vaših (nefokusiranih) misli, osećanja i akcija. 

Budite tu gde su vam stopala, dišite kroz stopala, budite svesni sebe u svom telu, postanite zaista radoznali po pitanju toga ko ste, gde ste i šta radite. Radite to povremeno, praktikujte sedenje sa sobom (i svojim stopalima) kao mentalnu vežbu za uzemljenje i jačanje veze sa sopstvom. Što ste snažnije povezani iznutra, to su i vaše veze sa drugima i sa svetom dublje, smislenije i zdravije. 

Naslovna fotografija: unsplash.com

Brankica Milošević veruje da je dete u nama najvažnija osoba na svetu, koja zaslužuje svu onu ljubav koju rasipamo okolo. Sve je zanima, o svemu ima mišljenje i ne okleva da ga promeni.