Klimakterični dnevnik: Nismo sami
Ređam poslednji tanjir u mašinu za sudove, uključujem je, ali se ne pomeram iz kuhinje. Bršem zaostale kapi na sudoperi, trljam neke nevidljive mrlje i posle par minuta shvatam da se ponašam suludo. Takva sam već danima, kao u nekom transu trčkaram okolo. Neprekidno jurim poslove po kući, ganjam stogodišnje, neuništive fleke, objavljujem rat prašini koja još nije ni pala na police, preslažem ormane, sudove; pa sve opet ukrug. Stojim sa krpom svesna i nesvena svojih radnji; znam da se trenutno okupiram poslovima da ne bih razmišljala, ali misli su svejedno tu, samo me sada i krsta zatežu. Još samo treba da se ukočim, a tome sam sklona kad god je neki stres, pa da nastane pravo ludilo. A možda i priželjkujem to, da legnem, uhvatim neku tačku na plafonu i isključim iz života. Imala bih opravdanje za sve zahteve i poslove koje moram da završim; imala bih opravdanje, ali svet bi stao.
Takvi smo mi ljudi, živimo ubeđeni da smo nezamenljivi. I ja ništa nisam naučila iz gubitaka, moji prijatelji su otišli, a svet se vrti i dalje. Bez svakog se može, znam, ali samo još ovo da prođe, moram da zaštitim decu, moram da pomognem mužu. Moram da budem jaka. Problem je samo u tome što mi snaga posustaje, ostala je samo u tragovima tek za briskanje po kući.
Osećam kako mi krčka u stomaku, ručala sam nabrzaka, a onda sam se savila da oribam pod. Želudac pita da li sam normalna, ali on se samo pridružio ostalim delovima tela koji mi to danima govore; glavi ništa nije jasno, ona je konstantno mutna, stomak je zgrčen u stahu, a u duši neki košmar. Moram neke odluke da donesem, moram, a ne mogu. Spava mi se, strašno mi se spava. Tako je uvek, čim stanem sa poslom, preplavi me grozan umor i ogromna želja da prespavam ovu zbrku, strepnju i neizvesnost.
Nema spavanja u šest po podne, inače ću zoru da dočekam na prozoru. Idem napolje. Ne ide mi se, krevet me strašno mami, ali moram da budem snažna i odlučna. Moramo da se teramo, ništa ne dolazi samo i lako, kaže moja terapeutkinja.
Grabim jaknu dok me još slabost ne prevlada i ne skliznem nazad, jer sve vreme hodam po ivici i trkom slećem niz stepenice. Dočekuje me divna večernja svežina. Hodam brzo, nesvesno, utabanom stazom put crkve svete Trojice. Stojim ispred, gledam je i šapućem: pomozi mi. Daj mi snage, daj mi mudrosti, daj mi nade i mir u duši. Zvuči to tako lako, ali meni ne uspeva. Čeka nas pregled u nepoznatom gradu, šta će reći, da li će predložiti operaciju, da li će biti uspešna, koliko li će da košta; pitanja me danima lome, iako uporno ponavljam biće sve u redu. Tako sam sama. Nije u redu da muža opterećujem ovim brigama, ja sam tu da širim optimizam, ali osećam veliki umor, a znam da ne smem da mu se predam. Sada moram da budem jaka, ali sam strašno usamljena. Mogu ja to, polako, jedno po jedno, završićemo, samo polako. Treba mi neko.
Iz vrtloga misli koji me nosio i bacao na sve strane, probudi me veseo glas:
“Hej, draga, otkud ti ovde?”
Hodajući ubrzano i zamišljeno, bukvalno sam naletela na moju Sneku. Bog mi je poslao ovo nasmejano, prijateljsko lice da me izvuče iz mraka. A njoj je samo jedan pogled na mene bio dovoljan da me uhvati pod ruku i kaže:
“Idemo na pivo.”
I dok smo tako malo pričale, malo ćutale, a puno delile, moja Sneka reče:
“Draga, mogli bi muž i ja da vas vozimo tamo. Mi znamo grad, bili smo više puta, odvešću vas gde god treba, sačekaću vas i pomoći da se snađete. Mislim, treba neko da bude sa vama, lakše je.”
Gledam je kao čudo, želim da je zagrlim i izljubim, a osećam samo navalu suza koje mi ne dozvoljavaju da progovorim. I ogromno olakšanje. Nismo sami!
Da, to je ta velika, divna istina. Mi nikada nismo sami dok god imamo prijatelje od kojih ne moramo ništa da tražimo. Oni sve vide.
Pročitajte i ovo: Klimakterični dnevnik: Iskrena prema sebi
Naslovna fotografija: pexels.com/Jovan Vasiljević
