Narcistička opsesija sobom ili kako svi postajemo wellbeing projekti
Znam da će neki ljudi na ovaj naslov reagovati u fazonu: ali nama treba više ljudi koji rade na sebi i ovaj tekst se ne odnosi na te ljude. Ovaj tekst se odnosi na one koji prate sve trendove ličnog razvoja, kupuju sve knjige, idu na sve kurseve, sve moguće terapije i isceljenja…
O da, oni rade na sebi.
Oni dan počinju uz jogu i mindfulness meditaciju, svako jutro jedu bogate nutritivne obroke, u šetnji ili u kolima na putu do posla slušaju progresivne podkaste, vode isključivo asertivne i smislene razgovore, posle podne su na kursu povezivanja sa svojim unutrašnjim detetom, ženskom energijom ili pak na terapiji gde raspakuju svoje traume, a uveče postavljaju ciljeve sa svojim biznis coachem. Usput, naravno, uspeju i da treniraju, vaspitavaju svoju decu svesno i završavaju dan uz dnevnik zahvalnosti. Možda malo karikiram, priznajem, ali tome svi teže (nekada im uspe pola sa ove liste, a nekada čak i sve – a problem nastaje kada ne uspe!).
To je pohvalno, to je zdravo i to je isceljujuće, ali kad je dosta? Ima li granice u celoživotnom usavršavanju i radu na najboljoj verziji sebe?
Moj odgovor je: i te kako da ima! Možda ne završetka, jer mislim da svi učimo do kraja života, ali pauze svakako da! U toj pauzi leži naš najveći rast i mudrost da pronađemo pravi trenutak kad je potrebno zaustaviti se i prosto živeti život.
Od rada na sebi do opsesije savršenom slikom
Ono u čemu sam uhvatila sebe, a u čemu uhvatim i druge koji su na sličnom putu razvoja kao i ja, jeste to da smo svi imali dobru i plemenitu nameru kad smo se upustili u svet rada na sebi, ličnog razvoja, psihoterapije ili pak coachinga. Nema ničeg lošeg u tome i ne bih da me bilo ko protumači pogrešno! Ono u čemu sam se izgubila jeste prepoznavanje kad je svega toga malo dosta… odnosno, kad sve to postaje mučenje umesto učenje.
Pročitajte i ovo: Vežba koja menja odnos sa našim unutrašnjim kritičarem
Pohvalno je da želite da budete bolji čovek, žena, partner, roditelj…nema apsolutno ničeg lošeg u tome. Ali, šta se često dešava u jednom momentu tog puta…? Dešava se da postajemo opsednuti usavršavanjem i kopanjem po sopstvenoj psihi i pronalasku svih onih stvari koje treba da popravimo. Nikada nije dovoljno dobro. Uvek može, i treba biti bolje. Uvek postoji još jedna rana iz prošlosti koja treba da se isceli, još jedan kurs koji treba da se završi, jedna knjiga koja će nas prosvetliti…
Rad na sebi postaje u stvari zamaskirani perfekcionizam. Način na koji svakodnevno skriveno posramljujemo sebe da NIKADA nije dovoljno dobro. Da mi nikada nismo dovoljno dobri i da uvek možemo i treba da težimo našem veličanstvu NAŠOJ NAJBOLJOJ VERZIJI SEBE. Ta verzija postaje neka magična persona koju kad dosegnemo onda možemo da odmorimo i budemo srećni i zadovoljni sobom i svojim životom. A do tada, valja zasući rukave i vredno raditi (čitaj: kritikovati i osuđivati sebe) što i dalje nismo ta naša glorifikovana verzija savršenstva.
Znam mnoge žene koje su mi rekle da su tek stvarno počele da uživaju u životu kad su se zaustavile i pauzirale sa “radom na sebi” kako bi konačno odahnule i prosto bile zadovoljne sobom i svojim životom takav kakav je u datom trenutku.
Zona komfora može biti zdrava – pogotovo ako si se za nju teško izborila!
Lično, poslednjih 8 godina aktivno “radim na sebi”. Nije da to nisam činila i ranije u vidu različitih soft skills edukacija, ali poslednjih 8 godina otišla sam prilično duboko. Sestra i ja se često šalimo na račun svega živog što sam isprobala kako bih bila još jedan korak bliže toj mojoj idealnoj verziji. Da se razumemo, mnogo toga sam radila iz radoznalosti, odnosno, znatiželje i prosto želje za sticanjem iskustava i učenja nečeg novog, ali u jednom momentu shvatila sam da sve to počinje veoma da me umara.
Sve je stalno bilo tako dubokoumno, ozbiljno, konstantno usmereno na nešto što još nije savladano, što treba da se nauči, isceli…konstantan fokus na sopstvene nedostatke, traume, mane, stvari koje treba poboljšati, promeniti… Sve ovo pratile su i brojne privatne poteškoće, velike životne tranzicije te priznajem u tim momentima su mi znanja iz ličnog razvoja i te kako pomogla. U jednom momentu kad je “oluja prošla” i kad sam se osetila da konačno dobijam manje – više sigurno tlo pod nogama, prosto sam želela da uživam u tome. Želela sam da idem na kafe i gledam Hallmark filmove (umesto da slušam podkaste i čitam knjige ličnog razvoja), ne hranim se uvek 100% zdravo, preskočim pokoji trening, čitam vikend romane dokasno ili pak ne analiziram do sudnjega dana sve moje nezdrave obrasce, mehanizme, uspomene iz detinjstva i traume…
Stvari su konačno bile dobre takve kakve su. Ja sam DOVOLJNA takva kakva sam. Ne savršena, ne najbolja verzija sebe, već prosto ja. U toj jednostavnosti i prihvatanju da mi trenutno moja zona komfora savršeno prija i paše, čini mi se da sam za nekoliko koraka bliže onom “ličnom razvoju” kom sam tako mahnito težila.
Pročitajte i ovo: Koraci ka većoj rezilijentnosti uz yin i yang samosaosećanja
Naslovna fotografija: unsplash.com
Vesna Laković van Kempen je sasvim slučajno postala preduzetnica u Mindfulness centru Novi Sad, a kasnije pokrenula i posao sa svojim suprugom u oblasti inovacija online obrazovanja – Bujoo education. Večiti volonter i aktivista, ljubitelj sarkazma, astrologije, filmova. Učesnici njenih edukacija je opisuju kao posvećenu i iskrenu, a bliski ljudi kao duhovitu, empatičnu i borbenu. Sebe opisuje kao nekog ko retko odustaje, obožava spontanost i nesvakidašnje ljude, a nada se da će jednoga dana postati pisac SF romana.
