Nepodnošljiva težina pritiska da “radimo” na sebi
Pre nekoliko godina prošla sam kroz ozbiljan burnout. Godinu nakon toga ponovo. Iznova i iznova isti obrazac koji bih ponavljala u svom radu, odnosima i životu. Tako sam se grčevito držala svog načina rada, življenja i razmišljanja. Ja sam radila na sebi. Ja sam znala sve metode, tehnike, psihoterapijske prakse koje su mi “pomagale” (bolje rečeno odmagale) da budem bolje. Bila sam spremna sve da uradim, platim, posvetim se i disciplinujem samo da budem bolje. Samo da budem zdrava. Samo da budem srećna. Samo da budem najbolja, najjača verzija sebe.
Dok ovo pišem, osećam blagu anksioznost i pritisak u grudima. Osećam bol težine “moranja” biti bolje. Toliko mi surovo i bezosećajno sada zvuče ove reči. Pa, ja sam u priči ličnog razvoja, pobogu, ako neko treba da zna kako da bude bolje i izađe iz tog vrtloga poteškoća – to sam ja.
To nije pomoglo. Naravno. Moja motivacija da radim na sebi nikada nije bila iz pomodarstva. Prvo je bila iz znatiželje – radoznalosti. Zatim, bila je nužna kako bi se nosila sa svim stresovima sa kojima moj do tada prezaštićeni organizam, nije mogao, a ni znao kako da se nosi. Nakon toga, postala je opsesija – opsesija boljitkom čak i kada stresa nije bilo. Počelo je kopanje i traganje za potvrdom da stvari i dalje nisu u redu. Da ja i dalje nisam u redu. Volela bih da mogu da vam kažem koja praksa, vežba, metoda, autorka mi je ukazala na to da sam otišila predaleko u “isceljenju sebe same”, ali ne znam…Mislim da neke stvari dođu iz naše unutrašnje mudrosti, vremena i samospoznaje. Nekim stvarima vas prost život i iskustvo nauče.
Dok sam “stajala u mestu” – rasla sam
Poslednjih godina osetila sam da nešto nije u redu – u načinu kako uopšte pristupam radu na sebi. Osetila sam kao da smo sa svih strana bombardovani da budemo bolji, lepši, uspešniji, pametniji, zdraviji, ambiciozniji… Ukoliko bi neko osetio i shvatio da mu taj tempo ne prija, ne rezonuje sa njim – odgovor bi bio, plašite se izlaska iz zone komfora, lenji ste, grčevito se držite svojih negativnih uverenja, zaglavljeni ste u traumi, ulozi žrtve itd. Lista razloga zašto je krucijalno da ne “stagnirate” u mestu i konstantno se krećete napred.
Ali, da vam kažem nešto lično, moj najveći progres, rast, isceljenje – nazovimo to bilo kojom reči rečnika ličnog razvoja, bio je upravo u onim momentima povlačenja, kontemplacije, kada su se stvari u meni slagale i menjale bez mog dodatnog pritiska, kopanja i učenja. U pauzama sam najviše rasla. U druženjima sa dragim ljudima kada bi se smejali, zabavljali i pričali bisere iz naših života. U momentima kada bih se igrala sa mojim sestrićima i slušala najzabavnije priče njihove mašte i odrastanja. U momentima kada bih šetala svog psa kroz park dok pada kiša i mi žurimo kući da ne pokisnemo do gole kože… ili pak slušala melanholičnu muziku i prisećala se dragih ljudi kojih više nema među nama. U momentima kada sam živela jednostavan život. Bez pisanja dnevnika o mojim uvidima o životu, bez pametnih i pronicljivih pitanja mog psihoterapeuta, bez čitanja još jedne knjige ličnog razvoja.
Tada sam rasla. Tada sam živela. Tada sam bila ja. Čovek koji živi prosečan život. Čovek u svojoj zoni komfora koja može biti i te kako bogata i motivišuća, ako se usudimo da otvorimo oči i prosto živimo. Kada sam prestala da težim da budem neko drugi i bolji, uvidela sam da je u suštini sasvim okej biti ja.
Pročitajte i ovo: Sami sebi podrška kada stvari krenu po zlu
Naslovna fotografija: WANNABE Media
Vesna Laković van Kempen je sasvim slučajno postala preduzetnica u Mindfulness centru Novi Sad, a kasnije pokrenula i posao sa svojim suprugom u oblasti inovacija online obrazovanja – Bujoo education. Večiti volonter i aktivista, ljubitelj sarkazma, astrologije, filmova. Učesnici njenih edukacija je opisuju kao posvećenu i iskrenu, a bliski ljudi kao duhovitu, empatičnu i borbenu. Sebe opisuje kao nekog ko retko odustaje, obožava spontanost i nesvakidašnje ljude, a nada se da će jednoga dana postati pisac SF romana.
