Kako da pomognete deci da upravljaju velikim osećanjima

Upravljanje preplavljujućim i intenzivnim osećanjima zahtevan je i naporan posao – za roditelje, koji se stalno suočavaju sa svojim uznemirujućim osećanjima i za dete, koje tek razvija kapacitete za upravljanje osećanjima i jedino poseduje automatske mehanizme odbrane, u stresnim i zastrašujućim situacijama.

Da biste detetu pomogli da prevaziđe mehanizme odbrane i razvije strategije za kojima može da posegne kada je preplavljeno i preopterećeno, potreban je dugoročan pristup emocionalnoj svesti i otpornosti, koji počinje sa podučavanjem deteta da indentifikuje osećanja i razgovara o njima. To je spor posao, ali je vrlo koristan – pomažući detetu da reguliše emocije, i sami učite kako da upravljate osećanjima, dok, upravljajući svojim osećanjima osnažujete sebe da pružite detetu adekvatnu podršku.

Upravljanje osećanjima i samoregulacija

Deca su emotivni sunđeri – sve upijaju, dobro i loše, na bukvalan i strastven način. Ona ne mogu da prelaze sa jedne velike emocije na drugu, jer još uvek razvijaju delove mozga koji im pomažu da razumeju uzrok i posledicu. Ako mi, roditelji, možemo da smanjimo svoja očekivanja od njihove veštine samoregulacije i setimo se nemaju životno iskustvo koje bi im reklo da će uzburkanost proći, možda možemo da se krećemo kroz njihove emocionalne frontove kao stabilizatori i regulatori – da im pomognemo i olakšamo. To je teško, jer roditelj nije superiorno biće, koje može da se trenutno izmesti iz svojih osećanja, da uvek zadrži široku perspektivu i objektivno sagleda stvari. Bole nas bolovi koje naša deca doživljavaju, nerviraju nas gluposti i nismo uvek u stanju da ne reagujemo bez razmišljanja.

Ali, naš je posao da se trudimo da ostanemo stabilni i svojoj deci pružimo oslonac u emocionalnoj oluji, uvek kada ona nastupi i da ih naučimo kako da to rade sami za sebe – da ih opremimo alatima samoregulacije i pokažemo im kako se koriste. Cilj samoregulacije nije da se osećanje eliminiše, da nestane, da se postigne nekakva bezbedna neutralnost, nego da dete nauči da brine o sebi u trenucima kada ga osećanja preplavljuju.

Prepoznavanje osećanja i komunikacija

Imenovanje osećanja pomaže da bolje razumemo šta se dešava i šta nam je potrebno i da bolje iskomuniciramo te potrebe sa ljudima oko sebe. Identifikacija senzacija koje osećanja stvaraju u telu, može pomoći deci da prodube svest o svojim osećanjima. Terapeuti često koriste crteže, pa to možete uraditi i vi – nacrtajte velikog medu i zamolite dete da na njegovom telu označi osećanja koja ima u svom telu. „Gde osećaš kad si srećan (uplašen, ljut, tužan)? Od pomoći je i prisećanje na situaciju u kojoj je dete bilo obuzeto nekim snažnim osećanjem – dete će brzo shatiti šta ga pitate, kad se seti osećanja. Strah će verovatno biti u stomaku, sreća u grudima, ljutnja u glavi i rukama… Neka označi osećanja različitim bojama, koje mu deluju adekvatno.

Ovo je odličan način da dete nauči da obrađuje svoje iskustvo – iako ne može da kaže „ljut sam i želim nešto da udarim“ ono može da prepozna ljutnju, kada mu se sledeći put pojavi (u glavi i rukama), a vi ga možete uputiti da tada udari jastuk, umesto da ljutnju ispoljava na nekom živom biću. Upravljanje osećanjima je potrebno kada su emocije usijane, teške, intenzivne – a baš tada je najteže to učiniti. Deca se, prožeta snažnim osećanjima, često osećaju potpuno van kontrole. U takvom trenutku, pokušajte da mu prenesete ono što vidite „vidim kako se pušiš od besa“ „sav si se stisnuo od straha, vidim te“, „samo što ne poletiš od sreće, vidim to“… Pomozite deci slikovitim opisivanjem da identifikuju sva osećanja, ne samo neprijatna. Neka prepoznaju i kada se osećaju dobro, smireno, uzbuđeno, radosno, zahvalno. Kada zajedno istražujete osećanja (dok crtate), za svaku tešku emociju pronađite i jednu prijatnu.

Istraživanje emocija – alat za upravljanje osećanjima

Što bolje razumeju svoja osećanja, deci će lakše biti da se kreću kroz život sa njima, da borave sa njima i prihvataju ih (umesto da beže od osećanja i potiskuju ih i razvijaju nezdrave mehanizme samoregulacije). Da bi produbila svest o osećanjima i izgradila objektivnost, deca treba da istražuju osećanja kroz različite aktivnost – držimo se i dalje crtanja, kao najboljeg načina za rad na upravljanju osećanjima. Nacrtajte „kutije“ – osam krupnih kvadrata, za osam osećanja. Imenujte ta osećanja i dajte detetu zadatak da u svakom kvadratu nacrta nešto što karakteriše to osećanje. Radite paralelno sa detetom isti zadatak, ispunite osam kvadrata crtežima svojih osećanja, i tek kad ih popunite, pogledajte crteže i podelite utiske o tome kako vaša osećanja izgledaju.

Povećanje svesnosti o osećanjima postiže se kroz slike i metafore – nađite adekvatan opis emocije (to može biti bes koji se diže kao talas, pljusne na obalu i vrati se u more), a onda crtajte različite talase osećanja, razgovarajte o tome šta radite kad naiđe veliki talas besa, a šta kad se povuče. Na ovaj način pomažete detetu da shvati i prihvati nestalnost osećanja – ona nisu konstantno prisutna, već dolaze i odlaze, preplavljuju i povlače se, a to znači da su prolazna i da se neće „zaglaviti“ ni u jednom osećanju (čak i ako želi da ostane u nekoj prijatnoj emociji).

Pročitajte i ovo: Pomozite ljutitoj deci – njihove frustracije mogu izazvati veće probleme

Obrada osećanja koja se pojavljuju

Ponekad je deci potrebno samo da ih slušamo. Ponekad im je potrebna pomoć da reše problem. A ponekad im treba obuzdavanje, kako bi mogli da osete emociju, dok ne nestane. Kada su u žaru svojih osećanja, pokušajte sa ovom formulom (u zavisnosti od situacije, starosti deteta i onoga što ste već otkrili da radi za njih).

Potvrdite njihova osećanja. „Znam da si tako uznemiren, jer si želeo da se vratiš i da se još igraš loptom.“

Ponudite neku perspektivu i utemeljenje. Na primer, „razumem da se sada osećaš kao da ti je ceo dan propao. Takođe znam da su pred tobom dobre i zabavne stvari i ne želim da ostaneš u ovakvom raspoloženju i propustiš ih.“

Podelite plan da im pomognete da obuzdaju osećanje, ili da prođu kroz njega bez sramote i potiskivanja osećanja. Možete pokušati sa: „Ovako ćemo – podesiću tajmer na dva minuta, za to vreme ćeš osećati to što osećaš. Kad tajmer zapišti, onda ćemo da se otresemo tog raspoloženja.“

Uradite baš to – kad se tajmer oglasi, otresite se raspoloženja, pokušajte kao pas koji se trese kad izađe iz vode – tresite celo telo (zaista sa detetom), otresajte jednu pa drugu ruku, nogu, tresite glavom. Ovo je dosta zabavno i smešno i pomoći će u promeni raspoloženja.

Kada se radi o nekoj hroničnoj zabrinutosti, dajte detetu određeno vreme u danu, kada će se brinuti. Podsetite ih da mogu sebi da kažu, kada se briga pojavi u toku dana „sada nije vreme da brinem o tome, brinuću od 4 do 5“. Kad dođe vreme, kad bude 4 sata, podsetite dete da je vreme za brigu, i da bi možda želelo da priča o tome, ili da nešto nacrta. Budite dosledni, slušajte i pratite i kada istekne vreme proverite osećanja – možete pitati dete da li se oseća bolje ili lošije, ili isto. Kada se dete fokusira na bilo koju veliku emociju sa kojom radite, pomozite mu da primeti da se nešto promenilo. Ohrabrite ga da bude radoznalo o tome šta je napravilo razliku. Starije dete možete pitati da li se oseća više ili manje tužno i šta misli, šta se promenilo. Za mlađe dete, možete odražavati ono što vidite, onako usput „primećujem da više nisi uznemiren, da li se tvoje telo prilagodilo novom osećanju koje imaš sa tom duksericom?“

Upravljanje osećanjima i samoregulacija kroz primer

Jedan od najboljih načina da dete naučite samoregulaciji, jeste da je i sami praktikujete. Napravite pauzu kada vam je potrebna i dajte detetu do znanja šta radite „osećam preopterećenjei treba mi pauza, vraćam se za dva minuta“. Naučite kako da izažavate osećanja i kako da brinete o sebi kada ste preplavljeni i pokažite detetu kako vi koristite svoje alate. Što bolje vi podešavate svoju sposobnost samoregulacije, to će i vaše dete biti bolje u upravljanju osećanjima. To se naziva koregulacija i predstavlja proces podrške između negovatelja i deteta u kome dete pronalazi sigurnost, smirenost i ljubav u tom odnosu i to je stalni proces, koji se odvija u različitim razvojnim fazama. Kada se deca nađu u prostoru koji prevazilazi njihove mogućnosti, koregulacija omogućava da se njiovo osećanje sigurnosti, smirenosti i njihovo raspoloženje usklade sa vašim, baš kao što se to dešavalo kad su bila bebe, prilikom nošenja, ljuljuškanja, mažanja. To i dalje pomaže – možete se koregulisati i emocionalno i fizički – zagrlite dete, uzmite ga u krilo, dišite zajedno.

Učite dete da se usredsredi na čula i poveže sa okolinom – izađite u šetnju i slušajte ptice, gledajte oblake i opisujte na šta liče, uzmite malo vode iz potoka ili reke i poprskajte lice – to su prijatne i umirujuće senzacije koje se „skladište“ u telu i umu i do kojih dete uvek može da dođe, kada je preplavljeno. Oblik meditacije u kojoj zamišlja miris cveća, osećaj vode, viziju ptica koje proleću, drveća čije lišće šumi na vetru, predstavlja vredan alat samoregulacije, koji će pomoći da upravljanje osećanjima postane navika i praksa.

Pročitajte i ovo: Niska emocionalna inteligencija i njen štetan uticaj na decu

Naslovna fotografija: unsplash.com

Brankica Milošević veruje da je dete u nama najvažnija osoba na svetu, koja zaslužuje svu onu ljubav koju rasipamo okolo. Sve je zanima, o svemu ima mišljenje i ne okleva da ga promeni.